Dok se prisećala proželo je osećanje nemira, kao neka slutnja, opet je pogledala u pravcu kreveta. Njegova dečačka plava kosa ležala na jastuku, okrenuo je bio glavu u međuvremenu tako da više nije mogla da mu vidi lice.
I dalje je želela da pobegne ili bar da nekako pretvori prethodnu noć u zaborav. Nije znala šta sada sa njim. Bili su prijatelji toliko godina, s tim što je to prijateljstvo uvek bilo sapeto njegovom željom i težnjom prema njoj, nikada nije uspeo da to suzbije. Ona je znala da njih dvoje ne bi nikada mogli biti u nekoj uspešnoj vezi, niti bilo kakvoj vezi, to je osećala još tog prvog dana kada ga je upoznala, ali njegova želja da joj bude u blizini i njena da ga dokuči pretvorilo se u prijateljstvo, koje po samoj definiciji to u suštini nikada nije ni bilo.
Ima ljudi koji veruju da muškarac i žena nikada ne mogu biti prijatelji, ona nije bila jedna od njih, uvek je imala dosta prijatelja među muškarcima, odnosno mladićima, ne može se sasvim reći da su ti njeni prijatelji uopšte i postali muškarci u pravom smislu te reči.
Znala je da je kriva što se ova noć dogodila, već mesecima se osećala beznadežno usamljeno i prazno, imala je strašnu potrebu da je neko voli, ništa gluplje za ženu od tog osećanja, to uvek vodi u životne greške, ali koliko god skitala, čitala, upoznavala nove ljude, menjala posao nije uspevala da se izvuče. Sve više se uvlačila u sopstvenu ljušturu. U tim momentima ga je zvala, neobavezno da odu na piće, da dođe da gledaju film, da pričaju. Ranije je on bio taj koji je zvao nju, to je bio kao neki prećutni dogovor, neoveren ugovor između dva prijatelja. Ona nije insistirala na tom prijateljstvu, iako joj je bilo važno, on se nije bunio što je on jedini koji ga održava, ali sama ta činjenica ga je držala na nekoj distanci, još od provog puta kada je pokušao da je poljubi, a ona se izmakla.
Ovo njeno insistiranje na viđanje i druženje i učestalost istih je samo po sebi bilo igranje sa vatrom znala je da će ga to raspaliti. On je, moglo bi se reći frajer, ne onako kakvi su izrazito lepi muškarci, jer ne može se reći da je bio lep, iako realno nije bio ni ružan, verovatno je kada bi ga gledala nekim tuđim očima bio privlačan, ali za nju je postojalo nešto kod njega što u njoj nije izazivalo uzbuđenje. Nije bio preterano visok, ali je bio vrlo skladan i zgodan to je mogla sasvim objektivno da mu prizna. Devojke su ga volele i nije imao nikave teškoće da ih ima, nije se vezivao, imao je on neke svoje planove a i neobjašnjivu teskobu u tom pogledu, što ga je verovatno činilo još privlačnijim ženama. Žene vole muškarce koji su nedostupni i daleki, mislim da sujeta u njima pokreće mehanizam osvajanja, vecina njih misli da nije uspeo da upozna pravu osubu, da je ona baš ta koju neće moći da ostavi, da je ona Ta, ali to je sve za njega bilo beznačajno, jer lepota mu nije bila naročito bitna, imao je dosta lepih zena, ni sama nije uspela da shvati da li išta traži. Njen zaključak je bio da je nevezivanje bilo njegovo opredeljenje, bar za sada dok je još uvek mlad, poželjan i pun nekih dalekih ciljeva. Zato joj nikako nije bilo jasno zašto je baš nju odlučio da osvaja toliko uporno. Negde nakon par godina zaključila je da on to i ne radi više zbog osvajanja, kao da je ta igra između njih bila nešto što je samo sebi cilj, na šta se navukao do mere da nije mogao da prestane.
Tužno joj je bilo da prizna da se i ona navukla na njega, na njegov pogled, koji je večno bio vatren kada god bi je gledao, kao da ste stalno na prvom sastanku i očekujete prvi poljubac. Njihov prvi sastanak je trajao već sedam godina, do ove prethodne noći.
Odjedom je shvatila da joj je hladno, jer je upala u svoje misli i zaboravila da naga stoji pored prozora, zagledana u svetlost ulične svetljke, ali u suštini u neku prazninu i daljinu sopstvene prošlosti i sadašnje teskobe.
Stresla se pomalo od hladnoće, a više od jeze koja je prolazila njenim telom dok se podavala ovim razmišljanjima. Dohvatila je prvu stvar sa poda, bio je to njegov džemper, odlučila je da ga obuče. Želela je da vidi da li će on u njoj izazvati neki osećaj pripadanja i topline, začudo jeste, osećaj je bio sasvim dobar, nekako umirujuć. Osetila je miris njegove kože i nekog parfema i to je prvi put od noćas da se osetila spokojno, ali i dalje nije mogla da se vrati u krevet. Sela je u fotelju, skupila je noge ispod džempera i ostala tako zagledana u prozor.
Svetlost se igrala sa kapima kiše, u daljini se čula tiha melodija vetra, koji je zavodljivo svirao neku jesenju sonatu. Utonula je sasvim neželjeno i neosetno u san.
... by Ivana A. 