Moje postojanje u nestajanju

Ima neke prazne tišine u mojim snovima,
ima neke suve svetlosti između dana i noći
koja me obuzima kao vampiricu
od ponoći.
Postojim u nekim elektronima i fotonima
koje ni sama nisam uspela da razumem,
često ni da zamislim,
desim se nekad sama sebi
ko čudo u Šarganu.

Zakon prirode kaže:
sve što se rodi, mora da umre,
sve što živi, mora životu osmeh da daje,
sve što voli, mora da pati
i sve što se jednom srećnom prilikom il’
čudnom sudbom uhvati,
ko zrak sunca na dlanu,
ko kap rose na detelini
što sreću donosi,
ko slagalica koju slažemo
neznajući da jedan deo nedostaje,
danak krvlju đavolu prodaje.

Postojim u nekim malim notama
koje nikada u muziku ne prerastu,
pevuše me ispod tuša neopaženo i nesvesno,
nestalna melodija koja odzvanja u uhu
a ne dotačinje čula.
Postojim u nekim malim rečima
koje nikada ne napišu životne romane.
Postojim u vremenu koje ubrzano odlazi nekud u daljine,
koje nestaju u crnilu svemira.

Stope moje blede u sutonu,
talasi se lome o moje slutnje,
novi nemiri rastu ko korov
naobuzdano i divlje,
korenje mi je jako planinsko,
duša mi je čista slovenska,
krv mi je vrela paganska,
reč mi je teška balkanska,
želje su mi puste daleke,
snaga mi je dušmanska.
Gledala mi ciganka u dlan
i videla veliki uspeh u velkom belom svetu.

Ja sam velika žena zatvorena u mali kofer
koji nosim uvek sa sobom
sa tajnom šifrom koju niko više ne zna.

“Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.

-Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

Kume, hoću da umrem
pristojno u svojoj postelji
od čelika i, ako je moguce,

sa holandskim čaršavima…
Zar ne vidiš moju ranu
od grudi do grla?

-Trista crnih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše
oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.

-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesečeve,
gde kaplje voda.

Već se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka.

-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
-Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,

sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.
Noć je postala intimna
kao mali trg.

Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelene vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.

 

Moji odlasci

leaving

Jednog dana ću ipak otići,
možda to neće biti sutra,
možda neće biti ni za mesec dana,
možda ću sačekati da se zemlja okrene još koji put,
al znaj jednog dana ću ipak otići.

Svaki put kad ostanem
moje srce te istisne za jedan pedalj,
svaki put kad ti oprostim
jedan osmeh zauvek nestane,
svaki put kad sačekam novo jutro pored tebe
nestaješ i ti pomalo u mesečevim mrljama

Jednog dana kada te sasvim nestane
u mojim predkomorama,
kad tvoje ime ne zastane u grlu
kao riblja kost
i kad suze presuše,
tog dana ću spakovati kofer,
odneti svoj nemir i svoja nadanja,
zgužvani papir na kome smo pravili planove
naše budućnosti,
pokupiću ostatke svog postojanja u našim tišinama,
naše neigovorene reči i strahove
razglednice iz neproputovanih gradova
i zatvoriti vrata našeg stana.

Biće to moj poraz i
moja Pobeda,
moja smrt i
moja Sloboda

Ona se budi (i ludi)

strahujem da dan odlazi od mene
u magli i dosadi
stoga sedim budna
brojim sate
čeprkam nešto po memoriji
recikliram prošlost
i alarmiram sutrašnji dan
dajem sebi neka strašna obećanja
pa sve zalijem časom straha
kao vinom

zarila sam nokte u butine
danas sam bedna
i nekako sama sebi teška
sutra ću roditi novu sebe
jer ću ovu ovakvu ubiti pre svanuća

danas je nedelja
ona nedelja
znaš ona što je došla kasno i ukrala ponedeljak
prikrala mi se negde u glavi
pobrkla mi samopuzdanje
obukla me u najgore dronjke
vuče me po kući kao staru trenerku
vrišti u meni ona ludača što se probudi svakog meseca
i traži pravdu i romatiku i nove cipele
i čokoladu
ispituje me gde sam sve pogrešila
besni i udara u šavove
gde je nekada davno ušila svoje srce

jednog dana
jednoga dana…
možda
ubijem ja nju
pre nego li ona ubije mene

Sluga – Sažali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica – Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Sta ćeš ti tako dockan?

Sluga – Pošto si druge otpustila, došao je moj čas. Došao sam da te pitam šta ima tvoj poslednji rob još da uradi.

Kraljica – Sta možeš da očekuješ ovako pozno?

Sluga – Učini me gradinarom svoga cvetnjaka.

Kraljica – Kakva ludost!

Sluga – Hoću da napustim svoj stari posao. Baciću mač i koplje u prašinu. Ne šalji me više na deleke dvore; ne kreći me u nove pobede. Učini me gradinarom svoga cvetnjaka.

Kraljica – Koje bi ti bile dužnosti?

Sluga – Da te služim u dokolici. Održavaću svežu travu na tvom putu, kojim jutrom šećeš i gde sumorno cveće pri svakom tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala tvoja. Ljuljaću te na ljuljašci u hladu saptaparne, kroz čije će se lišće probijati ran mesec da celiva rub haljina tvojih. Puniću ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje i čudnim ću ti slikama šarati podnožje pastom od šafrana i sandala.

Kraljica – A kakva će ti biti nagrada?

Sluga – Da smem držati tvoje šačice male kao nežne lotosove pupoljke, i preko članaka nogu tvojih navlačiti cvetne lance; da ti smem tabane obojiti crvenim sokom ašokovog cveta i poljupcima otrti trun prašine, koji na njima možda još okleva.

Kraljica – Slugo moja, tvoja je molba uslišena, bićeš gradinar moga cvetnjaka.

Ćutnja

cutnja.jpg

Mrzim tišinu između nas.

Tišina je uteha slabih,
reka bez povratka,
smola na beživotnoj kori vrbe.

Svakim danom naši
Nesporazumi
Svađe
I ljutnje
Kad nestanu bez glasa,
Ostavljaju promisao koja
odjekuje po rubovima prošlosti,
svaka neizrečena reč odlazi od mene
kao duh da luta po bespuću
I vreba svoj Dan

Razumno je oćutati
Kulturno je oćutati
Sačekati
Da ljutnja prođe
Znam.
Ali dođe taj dan kad više ćutanje ne zaliva vatru strasti
Već prerasta u hladno drvo što raste između nas
Njegove grane nas uvlače u mrak
Već sad nas vidim gde sedimo svako na svojoj strani drveta
U velikom hladu bresta
Zamišljeno gledamo u neke daljine
I sanjamo neke druge ljude.

Ne dam tvom ćutnjanju da pušta korenje
ne dam ti da kulturno se budiš
i ustaješ sa svoje strane kreveta
ne dam da sklanjaš mi se s puta
ne dam da me ćutnjom slomiš
ne dam da nas ćutnjom prekriješ kao mahovinom.

Pusti me da budem
sve ono što ti ne umeš
jer to radim zbog nas.

Dok psi laju na zvezde

U ovoj toploj avgustovskoj noći
u koji psi laju na zvezde
žudim da dodirenem tvoju kosu
oštru i kratku
i gledam te
snenu i omamljenu
od ljubavne igre,
al si mi daleko,
dalja si čak od najdalje planete,
stojiš negde na rubu svemira
gde se nalaze usta sveta
i uzdišeš.
Noćas si mi tako daleka i hladna
kao tamna strana meseca
po kojoj još niko hodao nije.
Setim se ponekad tvog osmeha
i malenih jamica na obrazima,
vatrenih iskri u crnim ugarcima od očiju
kojim si mi palila kožu i oduzimala san.
Sećam se,
Noć je i tada bila posuta zvezdama,
ja sam te gledao kako spavaš
i slušao kako dišeš.
Nisam znao
al imao te nisam više.
Uzeo bih otisak tvoje šake u mesečini,
miris tvoje kože bih sačuvao na dlanovima,
tvoje bih poglede zatvorio u malene teglice
ko svice,
da sam znao da je to poslednja zvezdana noć
u kojoj čujem kako dišeš
možda bih disao tiše.
Ivana Aleksov

Pozitivni feminizam

Za sebe uvek kažem da sam feministkinja, i kad to kažem moram da objasnim: JA NE MRZIM MUŠKARCE, SAMO VOLIM ŠTO SAM ŽENA i želim ravnopravnost ali tamo gde je ja želim.

Danas je u Srbiji to najgora stvar koju možete reći, jer pored svih nakaradnosti koje se dešavaju, bizarnosti kojima smo izloženi u raznim rijaliti emisijama misliti o sebi kao o femnistkinji je ipak za najveću osudu. Zašto je to uporno ponavljam iako znam da će izazvati lošu reakciju, osudu, gnev? Ja želim da promenim tu reč, da joj vratim pravo značenje, ne mogu da dozvolim da je tako otetu valjaju po blatu, ne mogu da dozvolim da njom vređaju žene i da se sa njom sprdaju.

Pozitivni femnizam to nije neki pokret niti pravac u okviru političkog feminizma to je moj lični životni stav on sublimira sve ono za šta se feministkinje zalažu, a to su prava žena da budu potpuno ravnopravne u onome što rade, pravo da ih niko fizički, psihički ili seksulano ne uznemirava na radnom mestu ili u porodici i generalno društvu ali više od svega je moj lični mali pokret, koji nema svoje sledbenike, gde ja želim da osnažim žene u svom okruženju da budu ono što jesu, a to može da bude i nešto što je tradicionalna ženska uloga u društvu: biti domaćica ili majka, ali samo pod njenim uslovima, a ne zato što to od nje zahteva društvo.
Moj osećaj nije nasleđen nije čak ni naučen on je nekako urođen, kao što imam urođen osećaj za pravdu. U mom feminizmu žene se ne boje da budu ženstvene, ja se ne bojim da primam komplimente na račun toga što sam žena, ne bojim se da ističem to što sam žena jer takođe znam da ističem i to da sam jednaka sa muškarcima po pameti, po sposobnosti, u suštini nisam jednaka, od mnogih sam bolja. I kao bolja, često i najbolja, želim da budem nagrađena na poslu. Ali ne zato što sam žena, nego zato sto sam sposobna.

Kad sam bila mlađa, dok sam odrastala, svet je oko mene bio dosta patrijahalan i nekako se nije smatralo mudrim da devojčice ističu sebe u prvi plan. Tada nisam želela da budem ženstvena, smatrala sam to svojom slabošću. Sećam se da sam govorila da bi mi bilo mnogo bolje da sam dečak, išla sam toliko daleko da nisam želela da nosim ništa roze, pink pa čak ni crveno, iz prostog razloga jer su to bile boje za devojčice, a ja sam to doživiljavala kao diskriminaciju. I tako sam prirodno jer je pank bio u modi sakrivala svoje telo u preširoke leviske, i široke duge dukseve i sedela sam raširenih nogu, hodala sam brzo i odlučno, pričala preglasno, svađala se strasno, branila nejake, napadala nasilnike i jako sam ponosna na sve to. Sazrevanjem ništa nisam od toga izgubila i dalje napadam nasilnike i branim slabe i dalje se borim za prava svih žena i prava i drugih ugroženih. Ja sam ona nesvrstana, koja je uvek na strani koja je slabija, ali više ni za šta na svetu ne bi volela da sam muškarac.

Sad ja takva imam dve devojčice, moja starija čini se nema ništa na mamu, nosila bi samo roze, sva je dama, ne voli ništa što nije za devojičice, ali to je samo površinski gledano, kad je pitate šta će biti kad poraste, tu je nebo granica, od toga da će biti princeza, doktorka, naučnica, rokerka, prosto nema ograničenja jer ona zna da može biti šta god želi i ne mora da se bori da to bude. Ja ipak smatram da je to veliki napredak. Ona zna da sve može ali bira šta će da bude i kako će da izleda, nema potrebe da se skriva, ona je prava devojčica ali je ipak moja ćerka, koja će sigurno biti uvek sigurna u sebe i nikada neće želeti da bude ništa drugo nego ŽENA.

Divno je biti žena. Ako u vrtiću ili školi čujete da su podelili decu da bi se jedni igrali igara za dečake, a drugi igra za devojčice proveriti ko je to uradio da li deca ili vaspitači, jer možda ima neka devojčica koja baš želi da igra fudbal, a neki dečak da se igra pekara ili doktora ili da povija bebu.