Меланхолија

BoatGriefLakeSadnessSorrow
 
У овом дану где ноћ јури јутро,
сунце се уплашило,
сакрило иза облака,
меланхолија удара у границе сећања.
Сакрила сам те дубоко у поноре свести
далеко од извора моје среће,
Сакрила сам те у своју младалaчку бол,
У неке нодовршености, несигурности
И површности.
 
Провириш некад ко миш из рупе
Њушкаш ваздух и уздишеш
Док те не ухватим и вратим
Тамо где трава више не мирише.
 
Не желим да ситим се
јер сећање је лава
што крене полако и ватрено,
сензуално и надахнуто
а заврши у пустоши прошлости,
спаљена земља,
мирис гарежи
и гнојних рана од угриза времена.
 
Само понекад кад је дан ко створен
за песме, црвено вино
дуге шетње по киши
и болне љубави
огрнем се старим шалом што мирише на тебе
па запловим у даљине.
 
Ивана Алексов
Advertisements

Na ivici

Primakneš se nekad ivici ponora,
pogledaš dole,
vrtoglavo život proleti.
Misli se skupe u crnu tačku,
u sve te godine sakrila se samo neka mala tuga,
sve je ljubav.
U tom pogledu u dnu život izvire,
u tom izvoru nada se rađa.
Pogledaš iznad sebe,
nebo se nabralo ko bela podsuknja
dvorske dame,
ne vidiš nigde sutrašnji zrak.
Pogledaš pravo, i sve je jasno,
pogled puca u planinske vrhove,
neke daljine te privlače.
Na ivici ponora sve je nekako prozračno,
tvoj život diše
i slobodno srce ne mari za bol,
ne mari za blato u kom stojiš do kolena,
život je tamo negde dalje od oblaka,
negde iza onih planina,
negde u praskozorje novog života,
onog što rađa crveno sunce novog jutra.

Ivana Aleksov

Papirni zmajevi

leptiri

Sve i da sam htela da te volim
Ne bih mogla.
Bila sam u žurbi,
Jurila sam život koji je izmicao sve dalje i dalje.
Sve i da sam htela da budem leptir
Ne bih mogla.
Bila sam previše teška da letim,
Glavu sam punila olovnim mislima.
Sve i da sam htela da ostavim svoje tragove u pesku,
Ne bih mogla,
Vetar bi ih razvejao.

Svet je bio previše velik,
moje oči radoznale,
duša nekako žedna.
Čežljivo sam gledala negde iza horizonta
Uvek u sutrašnji dan
Ovaj današnji bi nestajao pre nego što bi se rodio.

Sanjala sam snove prevelike za moju stvarnost,
Rasla sam često kao trava,
Nekako nenamerno i besciljno, prebrzo,
Učila samo na svojim greškama,
Pamtila sve,
Svaku knjigu,
Svaku sliku,
Svaki dodir usana

Ti si me tražio na nekim usputnim stanicama mog života,
Čekao da siđem sa voza,
Čekao da se umorim od snova,
Da odvežem pertle i bacim patike za trčanje negde u ćosak sobe,
Spustim glavu na tvoje rame
I dušu u tvoj dlan
Kao kap vode.
Čekao si da prestanem da punim glavu da bih shvatila da mi je prazno srce,
Čekao si da me zagrliš,
Da mi kažeš da nisam sama
Iako su svi moji zmajevi odavno odleteli iza oblaka.

Ivana Aleksov

Feng shui – Iluzija srećnog života

Volim iluziju, volim da verujem da su ljudi bolji nego što jesu, da je život lep i čudesan. Treba se truditi da svaki dobar trenutak sačuvamo, učinimo ga nezaboravnim stvarajući  iluziju trajanja. Uvek je bolje živeti taj trenutak u kome ne postoji bol i patnja i bolest i nemaština i u kome je svaki dan kao Nova godina, nakićen i nasmejan i u kome svetle lampice na jelci, koja se kao neka stara dama raširila u ćosku sobe, obukla svoje najlepše ukrase. Iluzija moze da bude korisna ponekad ali često nas samo uspava i omami pa ne vidimo da svi ti šareni ukrasi, koje svake godine iznosimo sve ranije, svetleće pahulje u oktobru kada im vreme nije ne mogu da učine da stvarnost bude lepša, ponekad deluje samo tužnija.

Iluzija je očekivati da će život da se sam popravi, vreme života teče neminovno i nepovratno, ne smemo stajati u njemu kao u bari, moramo se kretati sa njim poput ribice tada ćemo uvek plivati u čistoj vodi. Čak i kada nam se čini da je sve protiv naše sreće, ne treba stvarati iluziju da je svet bolji nego što jeste, i biti zadovoljan onim što imaš, treba se kretati stalno, kada se osvrnemo na to vreme koje smo potrošili, nećemo se sećati ničega što nismo doživeli, nećemo voleti taj svoj put ako u njemu ne vidimo promene. Iluzija nas često sprečava da napredujemo, nekako se učaurimo u svoj toj udobnosti istog i nepromenjenog, premeštamo po svom životu stari nameštaj i nabacujemo šarene jastučiće umesto da sve to pobacamo i krenemo ispočetka.

family

Dom je tamo gde te neko voli.

Kad čovek kreće na neko novo životno putovanje ima puno ushićenja i radosti i vrlo malo strepnje, u svoj toj euforiji pakovanje izgleda kao kada pakujete kofer nakon što se letovanje završilo, vrlo je lako samo trpaš sve redom bez mnogo razmišljanja, na kraju sedneš na kofer da ga zatvoriš, pogledaš po sobi da konstatuješ da si sve potrpala i to je to. Međutim kada si stalno na istom početku stvari nisu tako ružičaste niti energične, više je pitanja nego rešenja, više je straha od razočarenja. Pakovanje više liči na neko dugo putovanje u prošlost nego na početak novog života i u svom tom prisećanju na sve promašaje i pokušaje ruke i noge otežaju. Raščišćavanje i prevrtanje po đubrištu prošlosti, starudijama i krpicama retko ima katarzičan efekat obično odvede u neku malanholiju, koja nas učini lenjim i unese nepotreban nemir u vreme koje još nije ni došlo. Za život to nije dovoljno.

Ne verujem u feng šui, verujem da smo mi lično jedini nosioci sopstvene sreće ili nesrece, da se loše stvari dešavaju jer ih sami prizivamo ili prosto igrom slučajnih okolnosti, prosta matematička statistika, a ne loš raspored šporeta i frižidera u kuhinji. Stvari su stvari, a dom treba da bude tamo gde smo mi uvek, ne možemo imati dva doma, ne možemo imati stalno u životu rezervni plan jer ako ga imamo kad god postane teško probleme nećemo rešavati već ćemo od njih pobeći jer možemo, jer smo dali sebi tu mogućnost od starta.

Dom nije tamo gde si ostavila najviše cipela, gde imaš stare patike ili majcu iz šestog razreda osnovne, dom nije tamo gde si odnela svoje snove i razbacala po hladnoj sobi da miriše na detinjstvo.

Dom je tamo gde te neko voli.

Budi kao mačka

Kažu da nevolja ne dolazi sama, obično se više stvari dogodi odjednom, ali ja volim da mislim da je to uvrtanje karme. Ako postoji podjednaka količina pozitivne i negativne energije na svetu i za svakog od nas, i ako smo živi i zdravi i nemamo preteranih fizičkih, ni psihičkih, ni drugih problema, moramo da platimo makar tim malim nedaćama, nešto se pokvari, platimo kaznu, moramo da kupimo nešto skupo novo, kako god nešto neplanirano što nismo želeli, ja iako se naravno prvo malo iznerviram uvek pomislim kako je sve u redu, moj život je ok ne želim da se taj tas loše sudbine okrene na ono što mi je bitno neka je tamo gde su pare, pa neka idu pare, kako naš narod kaže. „Nek idu pare, nek ide život.“

Ja sam za to da je uvek sve najbolje platiti u novcu jer sve ostalo što se novcem ne kupuje više vredi.

Decu treba pustiti da imaju slobodu, da mogu da rasturaju povremeno kuću i da se kreativno razvijaju, nije strašno ako ponekad nešto polome, isflekaju, oderu kolena. Da bi odrasli u srećne ljude, moraju prvo biti srećna deca, a nijedno dete ne može da bude srećno kada mu se stalno nešto brani. Nama roditeljima naravno najviše prija ta disciplina, ali dete nije robot i ne može da sedi mirno, jede lepo sve što mu servirate, ne pravi nered, i tako.. a da bude srećno, jer disciplina nije u prirodi deteta, nije u suštini ni za koga, samo je zgodna ali nije prirodna. Mi treba da učimo da kontrolišemo sebe, da naučimo da reagujemo, jer nama je često od umora i dosta svega, a onda se istresamo na decu, jer ne znamo šta ćemo drugo. To nije rešenje. Ponekad treba i podviknuti, treba ih naterati da rade baš ono što mi želimo, sve je stvar mere. Malo slobode njima, malo mira nama, drugačije ne ide.

Deci danas roditelji brane da skaču, da se pentraju da se vrte da ne bi padali, kao jao polomiće se, ne znam možda će baš zato što je padalo jednog dana spasiti sebi život jer će znati kako da se dočeka. Pad nije strašan ako znate kako i ako možete da se dignete. U životu sam se napadala, kao dete i kasnije, jedna sam od onih što ne gledaju gde idu i imala sam neke spektakularne padove, naročito na stepeništu, bilo je tu nekih salta i neke akrobatike. Skijanje sam učila sama, toliko sam padala da i dan danas ne mogu dugo da sedim. Sećam se dana kad sam naučila da vozim poniku, možda sam imala sedam godina nisam sigurna, bili smo u selu i bila jedna ponika u jako lošem stanju, nije imala kočnice ni ručne a ni kontru, a ja sam bila zapela da je vozim, nisu mi dali. Jednom kad niko nije gledao ja sam je prislonila na zid popela se i počela da pedaliram i to je to, tako sam naučila da vozim. Bila sam presrećna, vozila sam kroz celo selo, selo je tako da  ima jedna glavna asfaltirana ulica, koja ide kroz celo selo i spušta se na magistralni put, a taj deo pred kraj je baš strm. I tako ja sam vozila i vozila, i nisam razmišljala kako ću da stanem, došla sam do nizbrdice, krenula jako da ubrzavam i opasno sam izlazila na taj magistralni jako prometni put i šta ću iskočila sa bicikla, bicikl se prevrnuo preko mene. Tako se završio moj prvi dan vožnje velikog bicikla, nisam ništa polomila to znam, koliko sam se ugruvala ne znam, ali znam da me to nije sprečilo, nastavila sam da vozim celo leto samo što nisam čekala nizbrdicu, kočila sam na isti način ali na ravnom.

deca3Kad čovek puno puta padne postane kao mačka, jednostavno nauči da se dočeka na noge.

Svi mi ipak kao roditelji radimo stvari drugačije jer ispravljamo neke stvari kod naših roditelja, koje mislimo da nisu bile dobre ili nam se nisu sviđale, ili mislimo da mi nismo dobre bile u nečemu pa želimo da nam deca budu bolja. Moja majka je mnogo toga radila fenomenalno i to u vreme kada nije bilo lako biti roditelj, jer ipak smo mi bili tinejdžeri u najgore vreme, vreme rata i uspela je da nas sačuva od svih loših stvari, koje su se dešavale i uspela je da preživi, zato je velika i majka i žena. Mislim da svaka od nas želi da bude to, da bude i dobra majka i fenomenalna žena. I nije lako sve to balansirati ni danas, naročito što naša deca odrastaju u vremenu kada ne smete da ih pustite same da se igraju napolju što smo mi redovno radili kad smo bili mali,  ne smete čak da ih pustite same u školu, a sve to su obaveze koje jako iscrpljuju, deca odrastaju brzo i sazrevaju intelektualno brže jer žive u svetu gde informacija ima toliko da morate da pazite i šta čitaju i šta gledaju, a opet da ostanete normalni.

Sigurna sam da će i moje dete meni ponešto prebacivati ali znam sigurno da dok god ja pružam maksimalnu ljubav i podršku neću pogrešiti.

 

 

 

Ljubav/Mržnja (Crno beli svet)

red coat
 
Volim reč Ljubav
što silazi sa usana zarobljenu u poljupcu
Volim trepavicu uhvaćenu u padu
pa pomislim želju
Volim letnji pljusak jer razbudi sumorni grad
odnese đubre i spere laž letnje bezbrige
Volim tvoj pogled koji me prati u hodu
povija se u mom kuku i osmehuje kad čuje moj glas
volim travu koja mi golica tabane bose
Volim malene ruke oko vrata
zvonak smeh i dugu na papiru
što naslika sunce moje posle kiše
 
Volim da volim
Jer voleti je lako…
 
Za mržnju snage treba
mržnja se gaji kao ukleti pas
krvlju i živim mesom
mržnja se gradi lažima i strahom
oštrim iglama zabodenim ispod noktiju
 
Duša se truje tuđim željama
i htenjima
 
Mržnja se gradi na kletvama
urocima, porocima i neverama
mržnja se rodi od neoplakane boli
od neoproštenog greha
od slabog uma:
– Prokleto je seme tvoje
i krv ti je zatrovana
– Neka ti deca idu bez poroda
a kuća večito prazna
 
Mržnja je slabost uma
u otisku šake
sahrana slobode
okovana sreća
 
Ljubav je reč
i ljubav je delo
ljubav je svest
i ljubav je dar
na rođenju
 
Volim da volim jer voleti je lako…

Zavoli jednom onako…

zavoli.jpg
Zavoli jednom onako do daske
zavoli bar jednom
da boli svaki minut
kada je daleko
ona koju voliš.
Zavoli je da ne znaš boju njenih očiju,
ni da li nosi sandale ili pantalone,
al znaš da joj kosa miriše na kamilicu
i da joj ruka staje u tvoju
baš kao da je samo za nju napravljena
Zavoli tako da poželiš da joj napišeš pesmu
ili oslikaš nebo nad Dunavom
baš u trenu kad se vatra spaja sa vodom
Zavoli jednom da poželiš da noć traje večno
jer si se privio uz njena leđa
ruke si upleo u njenu kosu
i udišeš mirise njene kože.
Kad zavoliš tako da veruješ da je život lep
i da su ljudi dobri,
a da se snovi ostvaruju,
da zlo može da se pobedi
samo zato što se ona smeje,
Kad zavoliš šetnje pored reke
i muzičke večeri
i njene drugarice
i njenu mačku
i njen ožiljak na ruci
jer baš taj je zaradila kad je bila prvi put
sa društvom na moru
Kad naučiš sve njene omiljene pesme
i prepoznaješ je po hodu u daljini
kad neopaženo tvoja ruka u gužvi traži njenu
i srce počne da lupa kad ti se ne javi nakon tri minuta
a telefon neprekidno zvoni
Tad možeš reći da znaš da voliš.