….(3)

pad prijateljstva

Kada se probudila sunce je šaralo zracima sobu, jedan zrak je poput reflektora padao na jastuk na kom se nalazila njegova glava, sada prazan i zgužvan. Okrenula se po sobi i ubrzo je shvatila da je sama.

Začudo nije joj to bilo nimalo čudno niti neprijatno, naprotiv kao da je dobila na vremenu.

Misli su joj se vratile na dan kada ga je prvi put odbila. Živela je sama u stanu imala je svoju sobu, i dnevni boravak sa kaučem. Neko je kucao na vrata, kada je otvorila ugledala ga je sa njihovim kolegom i njenim dobrim drugarom sa faksa Manetom. Često su dolazili tako da se već bila navikla. Uglavnom bi doneli pivo, sedeli bi do kasno slušali neku muziku, ona je imala jedina muzičku liniju tako da je bilo prirodno da su sedeli kod nje, a i njen stan je bio veći i lepši od Manetove studentske sobe plus je bio uredan. Ovog puta Mane je ostao na vratima, nije ulazio.

– Šta je bilo, što ne upadaš?

– Ne mogu, moram da učim, ali S. nema gde noćas da prespava, stan mu je u rasulu, sestra mu se vratila i ne želi da bude tamo, jel može kod tebe, imaš dva kreveta, samo večeras.

Osetila se pomalo kao u klopci, ali je odlučila da ispadne kul, i samo klimnula glavom i nasmejala se.

S. je ušao i zavladala je neugodna tišina. Pustila je muziku, seli su kao što umeju na kauč, kao i svako drugo veče jedino što Mane nije sedeo preko puta njih i držao svoje čuvene monologe. Bila je toliko nervozna da je pričala i pričala sve i svašta, ko što ume, a ume da priča i mnogo i dugo. On je takođe bio nervozan videlo se da ima nešto na umu ali nije znao kako da to ostvari jer je ona držala distancu, na kraju su igrali i karte.

Usput je saznala po nešto o njemu, ima sestru i brata, brat je odavno otišao u Australiju, sestra se udala i danas se vratila, ostavila je muža, bila je u strašnom stanju, kaže da je ostavila i dete sa njim, nije želela da ulazi u tu priču. Znala je da nema roditelje, otac mu je umro neposredno pre nego što je upisao faks, zato je bio onako pogubljen kada su se upoznali ali to je već sve znala. Malo toga novog joj je ispričao, i dalje je bio sav zatvoren i tajanstven. Rekao joj je da planira da napusti zemlju čim završi faks, želi da ode u Kanadu, ili Ameriku, što dalje.

Veče je teklo kao med, sporo i teško, ušli su u noć, osećala se napetost u vazduhu, ona je ustala, protegla je svoje vitko telo i sanjivo mu rekla:

– Moram u krevet, doneću ti jastuk i ćebe. Ostavila mu je posteljinu i ušla u svoju sobu, nakon pet minuta začula je kucanje na vratima, kada je otvorila stajao je sav užarnih očiju, i nešto je mrmljao ništa ga nije razumela, samo je čula da mora da uradi i krenuo je da je poljubi.

Iako je sve bilo namešteno da se taj poljubac desi nešto je u njoj alarmiralo uzbunu i u poslednjem trenutku da je prekinula time što mu je okrenula obraz, poljubila ga je kao druga i samo prošaputala:

– Izvini ne mogu.  …I zatvorila vrata.

Ujutru kada je ustala on je već bio skuvao kafu, sedeo za stolom i čekao je, sve je bilo kao da se ništa nije dogodilo, nastavili prijateljski da ćaskaju kao da se taj neuspešni poljubac nikada nije desio.

Kasnije te večeri dok je sedela sa Oljom saznala je da su njih dvoje već tri meseca u vezi, nije joj rekla ništa o prethodnoj večeri, nije ni njemu rekla ništa o Oljinom ispovedanju iskreno to se nje nije ticalo, ona je već bila donela odluku, sve ostalo nije njena stvar. Olja je bila vrlo nesrećno zaljubljena u njega, on je bio vrlo iskren prema njoj u svojom namerama, a to je da nema nemeru da se vezuje za bilo koga jer ima planove da ode čim pre, zato ne može da bude ništa više od avanture. Olja je bila devojka koja nije umela tako da da sebe na pola, odlučila je da ga ostavi sasvim i ja sam je podržala, naročito imajući na umu šta se desilo te večeri.

Negde je bila sigurna da je S. mislio da ga je Olja ostavila zbog nje, ali joj nikada o tome ništa nije rekao. Njihovo druženje se nastavilo kroz svih pet godina fakulteta, često su bili sami, kada su bili sami ona mu je dozvoljavala da je mazi po kosi, da je uhvati za ruku, ponekad bi mu ležla u krilu, pričali bi o svemu. On joj pričao ko je sve zaljubljen u nju, i kako nije ni svesna koliku moć ima nad muškarcima. Ona se smejala tome kao da je velika glupost, jer šta to znači, moć nad muškarcima kome to treba, ona ne želi moć, želi ljubav, a ljubav je slabost a ne moć. Ona je pričala o svojim snovima, o svom doživljaju sveta, o ljubavi, koju on izleda nije umeo da razume, niti da doživi, što je njoj bilo pomalo bolno i tužno, mada ni ona sama nije još doživela tu pravu veliku ljubav o kojoj je maštala, ali je znala da postoji. Izlazili su često zajedno, ali su u društvu bili drugačiji, to njihovo intimno držanje za ruke niko drugi ne bi mogao da razume. On je bio njoj sve što joj treba trenutno, zato nije ni tražila momka, niko je nije naročito interesovao, niko joj nije bio zanimljiv, on joj je bio za sada dovoljan, on je bio sve sem ljubavnik. Ona je njemu davala sve što od drugih devojaka nije želeo, od njih je uzimao samo ono što od nje nije mogao da dobije bila je to jedna vrlo čudna simbioza.

Advertisements

Moj feminizam

... by Ivana A.

feminizam

Godine mog ranog puberteta pamtim po probuđenom feminizmu, odrasla od strane liberalnih roditelja, ali recimo „patrijahalno vaspitanih“, otac je u potpunosti odrastao uz ideju da muškarci ne moraju ništa da rade u kući i da pomažu ženama, iako je mene vaspitavao da budem jaka žena, slobodna, da mogu da radim šta god poželim, vozim kola, budem ravnopravna i finansijski nezavisna, nisam imala nikakve posebne zabrane, možda je i do mene, ali mislim da su moji roditelji imali potpuno poverenje u mene da sam sposobna da donosim ozbiljne i zrele odluke o svom životu. Majka nije posebno bila patrijahalna ali jednostavno nije odrasla u muškom okruženju, otac joj je umro kada je bila mlada imala je samo petnest, bila je potpuno zaštićena jer je bila šesta ćerka, samim tim je bila posteđena nekog fizičkog posla u kući iako je rođena na selu. Po maminoj priči deda je bio izuzetno blag i…

View original post 511 more words

O fortuna

Kada iščitaš dovoljno knjiga,
više nego što možeš da upamtiš,
Kada proputuješ dovoljno da gradovi počinju da liče jedni na druge,
Kada doživiš ljubav više puta,
dovoljno da umeš da prepoznaš pravu ljubav kada ti se dogodi,
Kada odgledaš predstava, koncerata i filmova dovoljno da naučiš da se postaviš kritički prema umetnosti,
Kada i pored svega što si doživeo, video, upoznao i prihvatio i dalje imaš znatiželjno oko i veru u ljude, razumevanje za one kojima sreća nije naklonjena,
težnju ka dobroti, iskrenosti i lepoti,
Kada i dalje imaš želju da vidiš nove stvari kao uzbuđenje, a ne pretnju,
nikada ne možeš biti ogorčen i mrgodan i starost može samo da te čeka nasmejana.
U tebi je svetlost i lepota kojom zrače osobe koje vole život
Nema opasnosti za tebe!

Jedan dan, a život celi

Zamisli da ovaj dan
nikada dogodio se nije
zamisli koliko
praznine ostalo bi
koliko malo toga
bi nam ostalo

Ceo život u jednom danu
nastao je
nestao je…

Ne bih znala
da moguće je
primiti univerzum ceo
u srce svoje
Ne bih znala
koliko zvezda ugasiti se mora
da sjaja iz očiju tvojih nestane
koliko ptica umreti mora
da nestalo bi glasa tvog
Ne bih znala da sreća
ima ukus čokolade
i miris mora

Ne bih ništa znala
da ovaj dan dogodio se nije

katarina

Slika: Katarina Aleksov 11 godina

Pogled sa mosta

venecija-2004.jpgVenecija, 2004.

Budućnost je lepa jer je nesagrađena, neodigrana, nova, i strana, svaki dan stupamo u nju kao u hladnu vodu, sa jezom pa se često prijatno iznenadimo kad shvatimo da je voda topla i opustajuća. Budućnost je sutra i za dve nedelja kada ću gledati predstavu za koju sam juče kupila karte i budućnost je u avgustu kada ću ići na more samo još ne znam gde ali jedva čekam i radujem se već suncu. Mogu da zamislim sebe kako ležim na toplom pesku, osluškujem gde se talase lome o obalu i gledam u plavetnilo neba. Budućnost je i u ponedeljak kada ću morati opet na posao što me čini da mi ovaj trenutak sadašnjosti u kome mi je ta misao proletela postane nespokojan na tren. Budućnost je i kako gledam svoje ćerke ispred oltara gde postaju žene i gledam ih kako drže u naručju svoju decu. Budućnost je gde vidim sebe kako ljuljam svoje unuče na ljuljašci u parku, a možda je budućnost nešto sasvim drugo. Možda je pogled u budućnost jednostavno nedostižan i pretenciozan i glup. Gledanje u budućnost je kao gledanje u pasulj, zaludan posao.

Prošlost je kada me zaboli vrat na promenu vremena, pa se setim svih onih noći koje sam provela čitajući do jutra knjigu jer ne mogu da da je ostavim, a onda uplašena svitanja, brzo zatvaram korice, povlačim prekrivač preko glave i tonem momentalno u san. Prošlost je kad pogledam u fotografiju na polici na kojoj sam negde u Veneciji nasmejana, mlada i lepa, pa se setim kako smo zalutale i kako sam slučajno skliznula u kanal, pa se smejem svojim mokrim nogama. Proslost je kad pogledam svoje ruke i vidim jedan lep ožiljak na kažiprstu, fin i tanan kao prsten koji me seti da sam taj maleni prstić uklještila u Grčkoj na žaluzini, bola se ne sećam ostao je samo taj tanani prsten. Prošlost je i kada se vozim autobusom i setim se jednog dečka koji mi je pravio drustvo jedne godine od Beograda do Kotora i jedne divne romanse, koja je trajala između nas, i završila se onog trena kad sam sišla iz autoubusa. Gledanje u prošlost je kao gledanje u reku sa mosta, voda prolazi i prolazi i odlazi ali nova voda dolazi i nekada se okrenemo da pogledamo odakle smo došli, a nekad kuda idemo ali činjenica je da mi sada stojimo na tom mostu i gledamo kako voda našeg života žubori.

Taj trenutak sada je važan, mnogo važan jer će u sledećem proći i nikada se više nećemo vratiti u njega, zato dok gledate nazad ili napred ne zaboraviti da postojite sada.

Reči

ne znam šta želim
htela sam toliko toga da ti kažem
ali mi reči ostadoše neme
kao da nežno dotakoše ruke tvoje
usne moje,
u poslednjem zagrljaju
reči se zapletoše
i ostadoše tamo
u postelji
dok gledam te danas
ne verujem da ljubih te sinoć,
da ljubih te ikad