JAGODE U MAJU

poljubac

Sećaš li se kako smo jeli jagode

ispod krošnje lipe

pila sam sladak sok jagoda sa tvojih usana

Sećaš li se,

bio je maj

ona nas je opila

Lipa

ili je to bila ljubav

 

Ne sećam se da je svet postojao

mislim da smo postojali ja, ti, lipa, sunce i jagode

bilo je to pre svega drugog

 

Tada je sve bilo tako lako

ništa nije bilo važno

možda te jagode

tvoje usne,

tvoje oči,

moja ruka u tvojoj vlažna, topla

i malo utrnula

uspavala se

nije želela da se probudi

da sećam se postojala je i tvoja kosa

i neki vetrić koji se sa njom igrao

i mislim da je to sve

 

Moj feminizam

feminizam

Godine mog ranog puberteta pamtim po probuđenom feminizmu, odrasla od strane liberalnih roditelja, ali recimo „patrijahalno vaspitanih“, otac je u potpunosti odrastao uz ideju da muškarci ne moraju ništa da rade u kući i da pomažu ženama, iako je mene vaspitavao da budem jaka žena, slobodna, da mogu da radim šta god poželim, vozim kola, budem ravnopravna i finansijski nezavisna, nisam imala nikakve posebne zabrane, možda je i do mene, ali mislim da su moji roditelji imali potpuno poverenje u mene da sam sposobna da donosim ozbiljne i zrele odluke o svom životu. Majka nije posebno bila patrijahalna ali jednostavno nije odrasla u muškom okruženju, otac joj je umro kada je bila mlada imala je samo petnest, bila je potpuno zaštićena jer je bila šesta ćerka, samim tim je bila posteđena nekog fizičkog posla u kući iako je rođena na selu. Po maminoj priči deda je bio izuzetno blag i nežan čovek, vrlo naklonjen svojim ćerkama, možda jer je doživeo veliku tragediju, jer je u ratu izgubio svoju prvu porodicu, baba je takodje izgubila svog prvog muža. Možda tragedije ljude učine mudrijim ili se prosto ljudi rađaju osećajni.

Moj bunt protiv predviđene uloge žene u društvu desio se jako rano, valjda zbog genetski ugrađenog osećaja za pravdu. Nije da sam imala posebno razloga da se bunim ali sam tražila pravdu i ravnopravnost u svemu: ako ja radim mora i brat, ako on ne mora onda neću ni ja. Sećam se da sam bila radikalno izbacila iz upotrebe roze i crvenu boju iz garderobe jer su to boje za devojčice, mnogo godina kasnije počela sam ponovo da ih nosim bez straha da će me upropastiti. Plakanje sam takođe izbacila iz upotrebe iz istih razloga, jer ako ćemo da budemo ravnopravni ne smem biti plačljiva i slaba, tako sam negde kao zamrzela i romantične filmove, koje tako seksistički zovu ženski, valjda zbog tog plakanja. Ali plačljivo romantično žensko biće je vrebalo iz tame i jednog dana se samo probudilo i krenulo u svoj svojoj ženstvenosti da lije suze bez straha i stida. Mislim da mi je ventil za plakanje spao negde sa rođenjem moje prve ćerke, od tada plačem na šta stignem i prilično je korisno mogu vam reći, sve te potisnute emocije nisu za ženu. Najbolje je kada se plače uz dobar film u mraku bioskopske sale, gde svi potajno plaču i onda krišom brišu suze dok kao gledaju odjavnu špicu i strahuju da će ih bioskopski reflektori, koji se kao neki neprijatelji naprasno upale, odati.

Za inspiraciju u plavom: Tri boje Plavo. Ne sećam se da li sam plakala, ali znam da sam beskrajno uživala i bila ponesena i raznesena tim filmom. A za romantičare Reality bites, možda nije najromantičniji film na svetu ali za naše odrastanje je bio ljubavna realnost, a opet ima i plakanja i smejanja, kao i u životu izleda da med i zuč obavezno idu zajedno, možda da bi med bio slađi. Lepota i sreća se primećuju samo u kontrastu, a ljubav da bi znali koliko je velika i važna mora malo da boli, bar ponekad.

Kad smo mlade paze nas da se ne udamo pre vremena, da nam ne propadne zivot jer ako se udamo izleda da će sve da ode dođavola i tako negde do dvedesetpete tu nam daju par godina fore i već oko tridesete opet kreću da nas smaraju: kad ćemo da se udamo, kad mislimo da rađamo, propašćemo, ostaćemo same i šta ćemo posle. Izleda da je sudbina žene da nikada nikome nije po volji ako bi slušala savete i pratila poglede sa strane. Kad ne slušamo i radimo po svome jedini pogled, koji nas zanima je onaj naš pogled uprt u sopstvenu budućnost i on je uvek lep. Svi ostali pogledi sa strane treba da klize sa nas kao svila sa kreveta. Prvo što žena treba da nauči je da ne sluša nikog sem sebe, jer ako krene da udovoljava svetu, roditeljima, rodbini, prijateljima nikada nikome neće biti dobra a sebi naročito.

Smejem se

smejem se
Šta smo mi mogli jedno drugom da damo
na raskrsnici smo se sreli naših zivota
čekajući vozove, koji odvode u nepoznatom pravcu
ljubav naša poput leptira
lep i kratak život je imala
živeli smo u trenu, koji ne može nikada da prođe
zaustavljeno vreme u vakumu sreće
beli oblaci plaču za nama
Svaki dan ponavljam kao mantru
ja spavam na javi
ja hodam po mesecu
jedem hleb gorak od suza
pišem pesme
i čitam pisma tvoja
smejem se vetru
jer straha nemam
smejem se svetu
jer razuma nema
smejem se sebi
jer izbora nemam
gledam ruke svoje
ne znam šta bi sa njima
cipele prašnjave
još mnogo dana hodati moraju
znam doći ce nove ljubavi
i svaka velika biće
ko detinja sreća
i svaka će boleti
jer život nastao iz uživanja
rađa se u bolu
a suze su uvek slane

Hercegovina

Trebinje-Custom

Moje putovanje do Trebinje je bilo službeno, što nije smetalo da se osete lepote ne samo Trebinja vec i cele Hercegovine. U suštini ja sam u Trebinju i okolini bila dva puta, s tim sto se prvog sećam u nekoliko frejmova, a drugog se secam kao da je bilo juče.

Prvi put sam imala trinaest godina, išla sam sa tatom i bratom u Bileću. Moj otac je radio u firmi, koja je gradila branu u Bilići i tu i sada verovatno postoji gradilišno naselje, koje su napravili kada je brana započeta i danas ljudi iz te firme tu imaju svoje kancelarije. Znači moj otac je radio, a nas je poveo tamo da provedemo nekoliko dana preko leta, jer je more blizu i mogli smo svaki dan nakon što tata obavi poslove koje je imao ići na more. To gradilišno naselje je bilo veliko, i lepo. Barake su kao male kućice, ali jedino čega se sećam od tada je domaći čips, koji smo jeli a pravila nam je kuvarica i skakanje u vodu u Cavtatu, obala je betonska i voda je odmah jako duboka bar je meni tada bila. Iz Dubrovnika imam nekoliko fotografija znam da smo bili ali se ne sećam ničega, kao ni samog Trebinja.

Moje drugo putovanje je bilo službeno, ja sam porasla završila Građevinski fakultet, zaposlila se u istoj firmi i službeno sam išla u Bileću i spavali smo u tom istom gradilišnom naselju. Naselje je slično bilo onome čega sam se sećala sa jednom velikom razlikom. Tada kad sam išla kao dete vrvelo je od ljudi i mnogi su bili sa porodicama i bilo je dosta nas dece. Drugi put nas je sačekao glavni inženjer, radnika je bilo jako malo, samo par ljudi na održavanju, sektretarica i jos neki službenici. Bilo je pomalo sablasno, kao neki napušteni gradić. Putovali smo automobilom, išli preko Mokre gore, moja prva poseta Mokroj gori (godina 2003.). Popili smo kafu na početnoj stanici čuvene šarganske osmice. (Mokru goru, Drven grad i vožnju šarganskom osmicom toplo preporučujem, ali to putovanje je iz druge priče). Zatim smo krenuli kroz Hercegovinu, prošli pored Višegrada, impresija: most je divan, potpuno nestvaran kao iz bajke, grad iznenađujuće palanački i neinspirativan. Zatim smo prolazili kroz Foču (Srbinje). Moj prvi i jediini susret sa posledicama rata u Bosni. Naime to je bila 2003. posledice rata su bile svuda vidljive, a narocito u toj nesrećnoj Foči. U to vreme je već jasno pomoć bošnjacima bila vidna jer su sve kuće bošnjačke bile obnovljene a srpske srušene. E sad pitaće se neko kako znam koje su čije. Pa kada smo prolazili kroz srpski deo srušene su bile samo bošnjačke kuće, a kroz bošnjački samo srpske. Pa obnovljene kuće su bile jarko crvene, plave i zelene, posto muslimani vole jarke boje sasvim sam sigurna da su to bile njihove kuće. I tako ta slika potpuno obnovljenih crvenih, plavih i zelenih kuca izmedju kojih su i dalje bile ruševine je više nego upečatljiva.Druga velika impresia je bila reka Drina. Divna, prelepa, teško uhvatljiva, nepredvidiva, brza Drina. Drina je kao neka raskošna pomalo divlja prelepa zena. Boja reke je tirkiznoplava i cela priroda oko Drine je zaljubljena u nju to je potpuno jasno na prvi pogled.

Trebinje. Trebinje me je ostavilo bez daha, potpuno neočekivano, u toj divljoj pomalo goloj Hercegovini, sa skoro pa nijednim realno pravim gradom dolazimo u Trebinje. Predivan mediteranski gradić sa utvrdjenim starim gradom sa brdom na kome je sahranjen Dučić i mirisom mora. U vazduhu se oseća miris mora do te mere da imate utisak da je tu odmah iza brda a i jeste stvano blizu tu na 30-tak km. Mi tada nažaolost još uvek nismo mogli u Dubrovnik, tako da taj grad po drugi put nisam videla.

Možda se neko inspiriše na jedno lepo putovanje kroz Hercegovinu.

Silance

Silance is still

the world stoped beating

the frost mingled with fingers

tiny mist covered the purple fields

broken thoughts biting on the remains of the mind

steps are ringing empty through the corridors

I give my laughter to the wind

hauling and puling my hear

around and around the roads are going

into the dark taking us

but as long there is a light

and the conscience is awake

while the rocky earth is crashing

under the heavy feet

and the wind is seeking change

this leaf in the wind

that I am

dancing by unknown music

since the man is just a crumb

jot in the water

weak defence

chance voyager through time

Chance player, wrong move

Defeat

Salvation I seek

LAVIRINT BEZIZLAZA

lavirint Knosos i Minotaur

Minitaurov lavirint u Knososu – Krit

Zaglavljeni u vremenu
u paklenom lavirintu bez izlaza
Koraci prazni i samleveni
Kraj je početak , početak kraj
Leva cipela zavezana za desnu
Korak spotiče
Leto dođe, pa prođe
Čeka se, čeka
ali se ne dočeka
Deca rastu
puze, stoje, hodaju, broje
niču zubi
pa se gube, pa niču, pa se gube
Učimo, učimo, a ništa ne naučimo
Obnavljamo gradivo
do konačnosti
bilo kakve

Sanjamo snove umivene i nasmejane
Budimo se u znoju i strahu
Dan je magla i trvenje
Čekamo svoje spasenje
Oni dolaze, ali ipak ostaju
Sve je isto
Sve se menja
Sve je manje poverenja
Stanje uma
Stanje straha
Dok se živi
da se živi
da se voli
u se’ i u svoje kljuse
I na snu i na javi
Med i mleko
nectar pravi,
a ne hleb buđavi

Mlad je star i umoran
Star je ponižen i sumoran

Bolest, glad, golo meso
Iz džepova prašina zbori
dok utroba ne izgori
i sav čemer ne prozbori
Istorija više pamti
Zaborav, greh je smrtni
greh od roda
greh od boga.
Pametan pamti
Glup zaboravi
Podlac se snađe
svuda i sa svakim
Blagosloven je onaj što
ne vidi i ne čuje i ne mora
što pameti ima od danas do sutra,
a sutra….

Ko zna šta svi može biti sutra!

Jing i jang

Nije lako njemu u našem amazonskom svetu

Mi žene ratnice, nosimo našu decu na leđima

dok prelazimo reke života i preskačemo ponore

dok ovako moćne i bahato plodne stojimo na vratima njegove sreće

nije lako njemu da priđe nama boginjama svetlosti i mudrosti

 

On bog rata, on bog plamena i bog kamena

On tako snažan, a tako slab

Tako odvažan, a opet nespretan

Tako slavan a opet tako isprazan

On koji misli da vlada a ne zna da za vlast nije dovoljan mač

On koji ne razume da je naša planeta majka da je

voda ženskog roda i hrana i ljubav i sloboda

On koji grli kosmos a ne vidi u njemu zvezde već daljine

njemu treba naša ruka da ga vodi jer put kojim ide ima puno krivina

A samo mi znamo tajnu svemira jer žena je jezgro sveta

A On je njena sila