Običan život (sasvim ličan)

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

Možda spava – Vladislav Petković Dis

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Kad se dogodi pesma

Ti si prva jutarnja kafa što se pije svim čulima,
Ti si prvi dim cigarete,
uvučem li te nikada više neću biti ista
Ti si prvi sneg u decembru,
radost i smeh,
što se topi na blatnjavom drumu
Ti se jaka letnja kiša, koja odnosi žegu,
pa danima posle gledam velike bare u kojima se preliva duga

Nedostaješ
Danas
Sutra
Godinama

Nedostaješ mojim dlanovima
Nedostaješ očima
Nedostaješ u šumovima, lakim notama
Nedostaješ kao ukus mojim zalogajima
Kao eho mom glasu
Kao vidik u mom pogledu
Kao muzika mom telu

Prolaze dani,
Meseci,
Godine

Navikla sam um da peva dok zora sviće
Navikla sam oči da se smeju prolaznicima
Navikla sam ruke da hvataju svice
Navikla sam se da zivim bez tebe

Al’ ljubav nije navika.

Veličanstvena pesma

Tiho, nežno
kao leptir
koračam kroz bolna sećanja
Ne želim da budim bol, samo ljubav
negde zavučenu u uglovima prošlosti
razmazanu po slikama kao ruž posle poljupca
Prilazim stvarima,
dodirujem prstima naše dodire
Uzimam hranu
kao što smo mi uzimali život
slasno i odvažno.

Današnji dan je počeo sapeto,
Prolaznost vremena me udara kao vetar u krošnje drveća,
šuste mi misli,
Kradem trenutke sadašnjosti
da u njima oživim sreću onih dana
u kojima smo se smejali od ranog jutra
sopstvenim bosim nogama
Kad zatvorim oči još uvek vidim sebe gde vozim beskonačne krugove
na bajsu oko zgrade,
šapucem vetru svoje velike snove,
mrzim svoje blesave mlade godine
jer samo mi par njih fali da budem sama i svoja.

Danas me neka tuga obuzima
sve moje godine sakupljene
ne mogu mi vratiti snove,
Ne mogu da verujem da ćemo ikada biti
opet sami i svoji
Nedodirljivi, veličanstveni i jedinstveni,
Slobodni.

Sekund za tebe

Pogledaj svoje lice dok sanja,
pronadji dete koje si bila,
Pogledaj u snove svoje,
pronadji sebe kakva bi bila da si raširila krila
Pogledaj lik svoj u ogledalu lažnom
videćeš ono što drugi vide
Malo Nas u danu jednom ima
te sekund ovaj bitan je postao
da seti nas ko smo i dokle došli smo
Zaboraviti nemoj
Seti se sebe sekund jedan
u danu ludom
da na putu svoja ostaneš dugom

VOLEO SAM JEDNU VANJU

tumblr_n7mjfe3qPW1tx4l8wo1_r1_500

Poznavao sam jednu Vanju
Imala je oči crne kao gorsko jezero okupano suncem,
ruke tanke, bele,
nemirne poput kose na vetru

Imala je neku tajnu u očima,
U načinu na koji hoda i zastajkuje
Osluškuje svet oko sebe
tražeći neke skrivena puteve
Gledala je kao da gleda kroz prozor
direktno u svet bez granica
daleko iznad nas

Poznavao sam je
Iako je nikada stvarno nisam upoznao.
Gledao sam je često kako prolazi svojim odvažnim korakom
Slušao sam njene duge monologe o samo njoj važnim temama
Slušao sam je otvorenih usta,
sav važan, trudeći se da ne ispadnem glup i neuk,
ponekad bi ubacio neku šalu
Tek da čujem kako se smeje

Ah, kako je samo umela da se smeje
nekako glasno i nežno istovremeno
Vazduh je treperio od tog smeha
Kao kad gudalo krene da struže po struni neke stare violine
Opojno, tužno i mistično

Dugo sam ležao noću, posmatrao
kako se ulična svetiljka igra sa mesecom
prisećao se nekih njenih pokreta i rečenica
smišljao razloge da joj sutradan priđem
makar da osetim miris njene kože

Nikada nisam uspeo da je upoznam
Al sam naučio da je volim
Nekako spontano
Kao što se voli dom ili muzika
Kao što se voli hrana
Voleo sam je.
Znam da jesam,
Iako ćeš ti reći da to nije bila ljubav,
za mene je ona bila sve

Voleo sam jednu Vanju
Nekada davno
A možda je i sad volim ponekad
u noćima kad svetlost svetiljke zapleše sa mesecom
Ispod mog prozora
uz zvuke stare violine,
koja tužno podseća na nju

…Ivana A.

Prvi čin – Kralj pada

kolos

Kako život sad izgleda drugačije
kada ga gledamo kroz prozor
koji smemo samo da odškrinemo
i pustimo zrak sunca da padne na naš
izbrazdan dlan.

Kako zivot deluje značajnije kada
stojimo u mestu
i pitamo se da li naš put ima pravac i cilj,
kako nam svet deluje sablasno dalek i lažan,
a taj naš mali život nekako snažan i važan.

Zašto je čovek dosledan samo u sopstvenom uništenju?
Kad ničeg više nema što ga može opčiniti
kad se svetlost pretvori u tamu,
a lepota nestane u ljudskom smradu
tek tad strah od smrti
odmrzne uspalu dušu
i pokrene želju
i pokene snagu.

Čovek je samo tragičan pion
u velikoj igri planete,
Veliki Kralj pada
od malog gada.

Pogled u dvorište

Naviru mi reči koje sam već izgovorila
Naviru mi slike koje sam već doživela
Pogled mi je bled i iskorišćen
Tražim neki novi zvuk u svim odslušanim tonovima
Tražim neki novi stih u otpevanim strofama
Sama sam sobom,
Sama sa tobom,
Zaglavljena negde između redova
Zaglavljena negde u nekom crnilu vremena.
 
Otvaram prozor
Neko prohladno jutro
osećam brezinu koru pod prstima
Svež miris ljiljana
miris opranog veša što vijori se na vetru
Sanjivi pogled
Ranjivi pokret
Sreća cvrkuće u pozadini
Da li je to dobar znak,
neki znak za nas?