Featured

Običan život (sasvim ličan)

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

Budi žena

Sasvim namerno bas na ovaj dan 🙂

... by Ivana A.

SVE SMO HTELE
KAKO JE RED:
DA NOSIMO HALJINICE I
DA BUDEMO TATINE PRINCEZE
MRZELE ČARAPE, VOLELE CIPELE
PENTRALE SE TAMO GDE NAM NISU DALI
HTELE DA PORASTEMO DOK SMO BILE MALE
MRZELE SEBE KAD SMO U MAMINE CIPELE KONAČNO STALE
GLEDALE FUDBAL BAŠ ZBOG NJEGA
SVE SMO MORALE
JER SMO HTELE:
DA BUDEMO NAJBOLJE
DA IMAMO DEČKA
DA BUDEMO DOBRE RIBE U KRAJU
DA BUDEMO SLAVNE
DA BUDEMO JAKE
DA BUDEMO POSEBNE
I JEDNAKE
SVE SMO „MORALE“
JER SU HTELI:
DA BUDEMO VREDNE
DA BUDEMO ČEDNE
DA SE ČUVAMO SEKSA
DA SE NE UDAMO RANO
DA ZAVRŠIMO ŠKOLE NEKE
DA RADIMO
DA RODIMO
AL U BRAKU
DA BUDEMO DAME
DA BUDEMO LEPE
DA BUDEMO VESELE
DA BUDEMO NJIHOVE
DA BUDEMO SVAČIJE
NIKADA SVOJE.

A SAD STVARNO ISPOČETKA,
BEZ FOLIRANJA:
MRZIMO FUDBAL
VOLIMO SEKS, AKO JE DOBAR,
RETKO JE DOBAR
VOLIMO SAMOĆU
MRZIMO ČAMOĆU
VOLIMO PIVO
I DOBAR PROVOD
VOLIMO…

View original post 75 more words

BOL

Tommy Ingberg Photo: Tommy Ingberg

Zagrebi noktima po koži
skini skramu straha
što raste u mraku i samoći,
sačekaj jutro negde ispod mesečine,
odvoji pogled od sebe,
od svoje tamne praznine
u kojoj samo sećanja mirišu na žito
poleglo od zrelosti svog zlatnog ploda
u letnjem vlažnom danu.

Zatvori dlan prazne šake,
zatvori svaku sumnju,
ne prevrći dukat sa glave na pismo,
sreća nije dvosmislena.

Nije taj dan bio samo kišni oblak
što donese pljusak posle kog dolazi duga.
Ne, bio je više kao potop.
Kiše su od tog dana padale
nadalje godinama,
trulila je zemlja pod nogama,
mahovina je rasla ispod kapaka,
nokti su cvetali poput lokvanja,
sve je postalo sivo i bezoblično.

Da nije bilo tog oblaka možda bi
svet bio sasvim drugačiji,
možda bi mi bili drugačiji.

Sanjaš osmehe i milovanja,
sanjaš sreću naše lažne ljubavi
što nestala je brže nego što kap vode
usahne na kori breze posle sušne godine.

Bol je relativna i nerealna
sama sebi dovoljna
i kreativna, zar ne vidiš?

Oh, kako da ne,
pa to je jasno oduvek bilo,
nikada ti to nisi ni krio.
Al’ kako ti ne vidiš?

Ti tako lepo boliš
da nema dana kad ne poželim
da tu bol ponovim,
dok ti boliš
postojiš,
kad nestane bol,
ni tebe neće biti,
ni tebe,
ni nas
ni mene.

Ta bol sam JA
ta bol sam samo ja.

Drvo

seeking-shelter-jeff-wesseling-1-02.jpg

Kako je lepo ono drvo
gde samo stoji raširenih krila sred mora zelenog,
kako gordo i ponosno odmahuje
vetru i oblacima,
a opet setno i tužno osmehuje se slučajnom prolazniku.

Tužnom pesmom zove
u svoj hlad,
rad je govoriti
o bilo čemu:
o malim žutim mravima koji ga nežno golicaju,
o debelim belim gusenicama koje miluju njegovu koru,
o nebu koje ga nemislosrdno progoni svojom veličinom i lepotom,
o leptiru koji ga obraduje dok sanjivo otvara kapke prema suncu,
o samoći,
o prijateljima koji su otišli,
o ljubavi kojoj se nada,
o strahu,
o smrti,
o životu.

Kako je strašno ono drvo
gde samo stoji sred mora mračnog i teškog,
samotnog,
a zelenog.

(Photo: Jeff Wesseling, Seeking Shelter)

 

NEŠTO O BOGU I VANZEMALJCIMA

Neki veruju u boga, a drugi u vanzemaljce. U čemu je razlika? U opštem prihvatanju.
Većina naučnika ne odbacuje ideju o postojanju inteligentnog života u univerzumu, naravno sem ovog našeg na platneti Zemlji pod uslovom da uzmete da smo mi inteligentni naravno, ali odbacuje tvrdnju da bog postoji.
S obzirom na veličinu univerzuma, velikog broja zvezda, koje imaju planete postoji velika verovatnoća da na nekoj od njih vladaju slični uslovi kao na Zemlji, koji po deduktivnoj metodi moraju voditi ka razvoju života, pa evoluitivno gledajući i inteligentnog života. Sa druge strane na ljude koji veruju da su vanzemaljci već medju nama se gleda kao na posebne ludake. E sad ako ste posebno skeptična osoba i ne verujete u vlade i ljude na vlasti i znate da oni mnogo toga kriju, zašto biste im verovali da nisu našli dokaze o postojanju vanzemaljaca, jer saznanje da postoje vanzemaljci bi u mnogome uvelo veliku paniku i stah kod prosečnog čoveka. Tako da i zvanična politika sveta, ali i naučnici se slažu oko toga da nema apsolutno nikakvog dokaza da postoji inteligentan život van planete Zemlje, a dosta su radili na tome da nadju dokaze, bar ga nema u delu univerzuma, koji smo u stanju da sagledamo.
E sad dolazimo na temu boga. Velika većina ljudi veruje da bog postoji i da je sve ovo on napravio pa i nas i da ima neki tajni plan za nas kasnije. Velika većina običnog sveta, ali šta je sa naučnicima. Pa pre nekoliko vekova, možda ne ni toliko daleko, pre samo stotitnak godina naučnici koliko god bili pametni, a jesu bili i to izgleda mnogo pametniji od nas danas, su verovali u boga. Danas nakon marksističko-englsističke osvešćenosti čak i da veruju to vam ne bi rekli, jer se danas podrazumeva da nauka i veronauka ne sede u istoj klupi. Znači, šta ćemo sa bogom? Pa, bog ne postoji jer nema dokaza da postoji, naravno niko ne veruje u priču o nastanku sveta za šest dana, ali veruju o nastanku sveta u jednoj velikoj eksploziji. Kako je sve to dalje išlo i došlo dovde pa nismo baš sigurni, ali ono što znamo je da bog ne postoji, a vanzemaljci postoje, samo što ni jedno ni drugo ne možemo da dokažemo.
Kad pogledate ovako mislim da nauka nema pojma, tako da verujte u šta želite: u boga, u vanzemaljce, u velike svetske zavere, šta god vas spasava od ludila, jer samo nemati vere ni u šta vodi u propast i smak sveta.

Nismo spremene na vreme

Ponekad se pitam
da li bi ti bio drugačiji da nosiš moje probleme
da hodaš sa mojim mislima u mojim cipelama
da li bi me gledao kao da sam neko čudo
tek rođeno
il bi znao da sam samo žena
Da sam žena,
a to je više nego što može da stane čak i u ovu pesmu
više nego što može da se zamisli
i više nego što može da se opiše
zato ću ostaviti sve ovako nedovršeno
nejasno, mutno
snažno
i važno
frivolno
i lažno
a možda ipak ne
jer ja sam žena,
pa uzmite to kako vam drago,
ja ću tek da budem tolika kolika sam
velika il mala
kako mi dođe
danas
jer ja sam žena
uvek sam različita
nekad sam zanimljiva
i lepa
drugih sam dana samo dosadna
i nervozna
i luda
pa šta me se tiču vaši stavovi
šta me se tiču vaši životi

Moj svet je onoliko velik koliko je moje srce
a to je teško i zamisliti
sa vaše visine
sa vaše tačke gledišta
jer vama je stalo do važnih pitanja
i vama je stalo do istine
i vama je stalo,
a meni je tako, kako je,
danas je bolje nego juče,
a juče je bilo strašno,
sutra će biti najbolji dan u mom životu
jer ti si sutra u njumu,
možda cu otici
možda ostati
možda ću ti dosaditi,
a možda ćeš postati ukus starih vremena

Vreme je smrt svih žena
vreme je veštica što jaše na metli
i udara bičem

Mi mrzimo vreme
i starost i godine
i sve sto ide uz njih
mi smo žene

Možda smo spremne da rađamo
možda smo spremne da umremo
za vas, za njih
al nismo spremne na vreme
nikada nismo spremne na vreme

Večno pitanje

 

Dođu tako dani kada moje ćutnje
prekriju moje reči
kao sneg zemlju oranicu,
zaćute moje misli
snagom mojih koraka,
lebdim između svojih snova
i sazrevanja

U tim mojim ćutnjama osećam
neke promene,
čekam da neke nove svetlosti
dođu sa severnim vetrovima
i osvetle tamu po kojoj hodam

Ne vidim svoj put,
ne opipavam svoj strah,
ne osećam svoju snagu,
ne osećam tvoje dodire

Ćutim i čekam
da boje ožive u meni,
da mirisi prizovu neke stare želje,
da senke prošlosti odvedu me u
neke tajne prolaze.
Ćutim i čekam da moja tupost
nestane u dosadi
prosečnog ponedeljka

Stojim u vremenu ko u živom blatu,
dok stojim ne propadam,
svakim pokretom tonem više,
ne vidim nigde tu ruku spasa

Dođu tako neki dani kada danas prolazi mimo mojih spoznaja,
kada kiše padaju po mojim mislima,
razliva se mastilo po papiru
na kom ostavljam otiske mog postojanja

Sutra je nekako postalo samo jedan dan
koji dolazi nakon neprospavane noći,
koje se prikrade negde između dva treptaja oka
u tesnacu u kom nestaju zvezde iza oblaka

Danas
sutra
juče
nedelja
mesec
godiina
decenija
večnost,
gde sam tu ja?

MALA PRIČA O SREĆI

mala prica o sreci.jpg

Danas sam srećna
Srećna!
Ništa ne boli!
Neka trenutna smrt je nastupila
i srećna sam, malo tupa, ali srećna
Juče si otišao, razarajući bol je ostao
hiljade malih iglica prolazile su kroz moje srce i cepale ga
Plakala sam, a možda i nisam, ali deluje da jesam
Kada bi samo reči imale nijanse, da opišem
ali danas sam srećna,
možda sam te prebolela

Znam da jesam,
ne siguno jesam
Srećna sam!

Otišla sam da skuvam kafu,
sve je u redu
Sela sam, miris kafe se širio sobom,
uzela sam šoljicu i prinela je ustima
i više nisam znala šta da radim
Da li da otpijem taj gutljaj
Da li je možda vrela
Šta ako me opeče
Spustila sam šoljicu
i tako sam je gledala dugo

Ustala sam, otišla da napravim doručak,
Stala, nisam znala šta mi se jede
Šta bi ti voleo za dorucak?
Ah, da ti nisi tu,
pa kako sad da napravim doručak
Da, nisam gladna,ne treba mi dorucak!

Idem u šetnju!
To je to, to mi treba.
Šetala sam dugo,
gledala prazno u ljude, u izloge u drveće
Sve je bilo tužno,
meni je trebalo nešto veselo i srećno kao što sam ja
Nebo to je to, nebo je bilo veselo
Gledala sam dugo u nebo tako šetajući se ulicom,
niotkuda se stvorila ulična svetiljka,
koja mi je zlonamerno preprečila put
i nastao je mrak
sela sam i shvatila
Pročiće jos neko vreme u kom ću udarati u svetiljke
dok gledam u nebo
Kad budem prestala da budem ovako srećna
Počeću da gledam i u te tužne ljude oko sebe
Možda ugledam nekog kome treba malo sreće u životu

Rastanak

... by Ivana A.

Juče smo se rastali
kažeš moralo je
Danas, držiš me u zagrljaju
osećam tvoje grudi kako se snažno
dižu i spuštaju
osećam tvoju slabu volju
a jaku želju
ali nisi me poljubio
samo si me snažno držao i uzdisao
mirisao si mi kosu
i vrat
Držao si me dugo, čini se celu večnost

Onda si me pustio, tvoja ruka je našla moju malenu šaku
i povela je u šetnju
tužno i magično smo koračali na mesečini
i ja sam bila opet tu,
znali smo da samo tako možemo
tako blizu,
umotani u mrak i obasjani mesečinom
Osećam tvoj topli dlan kako se znoji u mojoj ruci
ali ti je ne ispuštaš
pomalo mi trunu prsti
ali sam srećna
Želim da ostane ta moja ruka u tvojoj doveka
i znam da nismo zajedno ali je to sada ok
sve je ok
dok god mi ne daš da odem
Ne daj mi…

View original post 2 more words