Featured

Običan život (sasvim ličan)

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

Šta nam se dogodilo?

Šta nam se dogodilo?

srce-.jpg

Bili smo jedno biće,
Jedno stablo iz kog su rasle upletene grane
Bili smo vatra, koja ne dogoreva
Imali smo toliko toga jedno drugom da kažemo
Danas sve te reči kao da šušte negde u daljini
ko stari papir, koji bi mogao da plane kad ugleda
sunčev zrak

Dani su bile prekratki da prime našu sreću
Hodali smo jedno drugom po stopama
Osećali toplinu koja izvire iz zemlje natopljene
našom čežnjom

Šta nam se dogodilo?

Potrošili smo reči,
Izbledele su od upotrebe,
Oprane su toliko puta
gorkim suzama
više ne liče na sebe,
kao duhovi stoje između nas
i uhode nas

Šta nam se dogodilo?

Nemamo više misli koje delimo
Nemamo snove,
koje bi zajedno da ostvarimo
Postojimo, ustajamo,
Krojimo dan znatno širi od naših ramena
iz straha da nas teskoba ne uguši
kad noć pritisne grudi ispod pokrivača
Hodamo nekim paralelnim hodnicima vremena
sa staklenim zidovima
Prolazimo jedno pored drugog
u hladnoj gluvoj sobi toplog oktobra
uspešno izbegavamo poglede
i slučajne dodire

Šta nam se dogodilo?

Dok budna čekam da neki nemir iz dubine
utihne sa nadolazećom zorom
pratim odsjaj ulične lampe što pleše po tvojoj kosi
Hvatam nadu u tvojim uzdasima
zavijam je u čaršave
kao u svete plahte
potopljene u jasminovo ulje
i lavandu
da ih ne progrizu moljci
Od te svilene nade
isplešćemo novu priču
Ti i Ja
Uplešćemo nove grane s proleća
S tom nadom zaspaću
noćas u mirisu trešnjinog cveta
procvalog na granama našeg starog drveta
S nadom u sutrašnji dan

Mlinovi života

Svetla senka nad mislima mojim
mutnim od tmine i prekora se pomalja

Dan je prozračan
i radostan
Svet se smeši kao da se ruga

Vesele boje leta u smiraju
ne mogu da oboje moje snove

Lepota boli
kao miraž nedostižna
nestaje kada se primakneš

Mlinovi života
hrane se zrnevljem
ludila i razuma
Srebrni prah pada mi u krilo
pali mi kožu poput žara

Iščekivanje zore, sjajne rose
i mirisa meda u nadi se rađa
Svetlost topi senke sa sumornog čela
u daljini nazire se duga

Kada sam bila mlađa uglavnom sam crtala nisam pisala, crtkarala sam nešto po ceo dan, pisanje je bilo vezano za obavezno pisanje u školi, iako se nisam naročito time bavila bila sam uglavnom uspešna, često sam dobijala neke nagrade. Kasnije sam prestala da crtam i pre nekih desetak godina počela sam da pišem pesme.
Ovo je prva pesma koju sam napisala ne računajući jedan sastav iz srpskohrvatskog za koju sam dobila koliko se sećam drugu nagaradu na nekom takmičenju, vraćala sam se s posla, sedela sam u autobusu i naprasno su mi došli neki stihovi, pa sam ih zapisala. Ni sada ne pišem sistematski tako stihijski kada me prizove inspiracija.

 

Smile, please

687px-Mona_Lisa,_by_Leonardo_da_Vinci,_from_C2RMF_retouchedMona Lisa, 1503.,Leonardo da Vinci

I think that all we see is a illusion, people who work at the post office, the bank, that serve us, who are kind, because that’s their job, their job is to work with people and to be polite and seems they have serenity and calmness around them, that they are smiling without stress and we think that they must know some secret that the rest of us doesn’t. Is it possible? Then we are looking at ourselves and some people around us, nervous people passing by that rub their shoulders against us in passing, and than show us their teeth because we were on their way, drivers in cars honking because is a crowd, and they have to be somewhere, or just like to be noisy and like the world to hear their presence. People who leave reckless comments full of hatred and aggression on various websites, people who throw garbage on the street, that don’t stop when they see a dog or a cat crossing the road but step on the gas. Who are these people? Where do they work? Do they work behind a counter and politely smile half a day? Are these people something like Doctor Jekyll and Mister Hyde or do they have some totally different job that have nothing to do with smiling. I dont know, maybe so, but maybe everything around us is only an illusion. Perhaps the one that honk is a mother who is stuck in congestion and she’s nervous and scared because she might not get there in time to pick up a child from daycare, and perhaps the woman that peacefully cut the tickets in movie theater is thinking what to cook tomorrow because it is that day of the month when the wallet is empty.

A smile is probably the least reliable feature of the face. Smile often serves to disguise feelings. Laughter is something else, but a smile is usually false and often unhappy people are better people, and they are deliberately grumpy because that is the world we are living in and that is a true expression and the right feeling. Who is living, nowadays relaxed and in serenity in order to be able to smile from the heart all day. When you see a smile on people faces that evidently do not have an easy life they are hiding something. Each of us had beautiful and ugly moments in life but it’s hard to have every day wonderful and we don’t have a desire to constantly laugh. Me, personally when I see a person who smiles all the time or laugh loudly and extremely stiffen make me feel discomfort because I wonder what he is hiding. When a man is serious and grim, and then in a communication laughs joyfully that man did it from the heart. On the other hand we shouldn’t go to extrems, there are people who are good, honest and have such a chemistry in their head and thay do not take life too seriously, so whatever happens to them they find a reason to be happy because of that they are walking through life with a smile whole day and that smile is mystic and surreal, these people appear to have a secret that only they know, and they are laughing like children, spontaneously. I think that it is necessary to be open to the idea that people are good, but we must not be naive.

Sometimes we are in a poetic mood and the world around us looks like it seemed to slow down and everything seems romantic and harmonious. It should be like that every day so we will have the time to walk slowly and look around at people and trees and facades, and to feel how time flows around us like a river. In that story we should be as stones, stable, strong not to allow ourselves to be taken by current but sometimes the water is too fast, and we are too weak and rolling at the river bottom as the water carries us in fear because we do not know where we are going or where we will arrive, and because of that fear we cant see all the beauty of life around us. The secret of life is to know this, when you accept this truth smile will settle in your face for good.

Vatra i kamen

Postoje ljubavi koje su burne u početku, u kojima umiremo sto puta, krvarimo, govorimo najlepše i najružnije reči i opstajemo, pa se menjamo, i postajamo pitomiji, miliji, stabilniji kako odrastamo i sazrevamo, pa starimo, prosto ima ljubavi uz koje starimo i one koje nas sagore i nestanu. Neke ljubavi koje su divne u početku lepršave, nežne, pažljive, sjajne postanu dosadne kamerne scene u kojima se ništa ne menja sem kose i kože…
Prosto je do ljudi nema pravila.
Prave ljubavi su one koje opstaju kroz vreme, kroz sve promene, kroz sve nedaće, prava ljubav je ona u kojoj si uvek svoj pa makar bio lud,  koja te i nasmeje i zaboli i opet stoji i čeka samo tebe.

Verujem…

44c338d70ab40d34dc0b3d543ae8a6f0.gif

Verujem da ćemo se ponovo sresti
Jednog dana kada nebo prestane plakati
I rane moje zacele,
Sigurna sam da ćemo se ponovo smejati
Jednog dana kada tvoji koraci prestanu da odzvanjaju
Svakim hodnikom kojim prolazim,
Sigurna sam da ćemo ponovo sesti jedno naspram drugog
I gledati se u oči kao stari prijatelji
Sa setom i ispiti jednu čašu mlakog razgovora.
Danas to ne deluje tako.

Danas je hiljade vrabaca došlo da kljuca po mom srcu
Danas je sunce otišlo ranije na spavanje
I soba je postala užasno mračno mesto
Danas vazduh ima težinu hiljadu olovnih misli
Svaki udah bolno podseća na tebe.

Želim da te mrzim, ali ne mogu,
Želim da te vratim, ali ne mogu,
Zato ležim i čekam
Da nebo promeni boju,
Da sunce konačno pronađe put do mog prozora,
Da hrana dobije ukus,
I da um dobije volju.

Verujem da ću opet voleti,
Nekog,
Danas me pustite da umrem u svom snu
Da bih ponovo oživela
Na drugoj strani srca.
Danas me pustite da sama šetam svojom stranom ulice
Na kojoj samo psi reže na nasmejane prolaznike
Brane moj pogled od vedrine.
Danas me boli smeh, osećam kako mi krvare uglovi usana,
Zato me ne terajte da govorim,
Jer ce moje reči odjekivati kao strašni krici.
Danas me samo pustite da umrem
Sutra cu ponovo oživeti
U nekom drugom oku.

Znam da ću voleti,
Nekoga,
Nekad,
Ponovo,
Al tebe
Više nikada
Neću.

Ivana Aleksov

DRUGI ŽIVOT

Život počinje sada!

underneath-beach-pier_-kvpjyb-h__F0000.png

Kad ljudi kažu: “živim drugi život”, najčešće misle da je onaj prvi prošao u nekom nesvesnom stanju uma, kao da vam je prvi bio poklonjen, a ovaj drugi ste zaradili. A na poklon ko poklon nekako se ne gleda sa nekom težinom i strpnjom već ga uzimate radosno i veselo. U tom prvom životu čovek je pun neke nade, pun želja i nekako je gladan svega. U tom svetu pogled je uvek negde u daljini gleda u novi svet, u novi dan u nešto što dolazi. Stalno se vrebaju nove informacije, ona od juče je već prevaziđena. Tu se stiču najbolji prijatelji i najtemeljnija znanja. Taj fundament ličnosti se postavlja u prvom životu. Drugi život počinje onda kada shvatite da je život vredan i da morate da pazite šta radite sa njim. Sad kad se kome desi taj presek to zavisi od razvoja ličnosti i okolnosti, nekima se desi jako rano a drugima pred kraj života, ali to saznaje menja svest. I odjednom svet postaje dalek, sadašnjost realna a budućnost nekako nedostižna, a sve oko vas dobija novu svežinu i vrednost. Ono što je blizu postaje vrednije od onoga što je daleko. Svaka novina nas žulja kao nova cipela, lepa je i dobro nam stoji ali nekako je neudobna. Potrebno je više vremena da se prilagodimo. Novi ljudi bude skepsu, alarm se javlja, ne primamo nove ljude tako lako u naš svet, jer bi ga mogli pokvariti, jer je on takav kakav je baš savršen za nas. Sve što sam čitala kao dete i tinejdžer je i dalje jako živo i pamtim te knjige kao da sam ih pročitala juče, a onu sto sam proćitala juče već sutra sam zaboravila.

Da bi u sadašnjem sistemu, koji je kao full disk nešto ostalo mora biti izuzetno. Jedna moja tetka koja živi na selu i nije se školovala dalje od osnovne škole, i dan danas zna napamet svaku pesmicu, koju je učila u školi. Moja majka je bila zadivljena, ali ja nisam toliko jer njen mozak nakon toga nije primao puno informacija intelektualnog tipa, tako ostalo je dosta mesta na disku, i to pamćenje je ostalo na površini. Moj je pretrpan svime i svačim, nova znanja su se gomilala preko starih, a ona stara su sada negde na dnu te hrpe. Ono što je ostavilo emotivni utisak uvek pliva na vrhu i uvek se nalazi u najbližoj fioci. Uvek sam u šali umela da kažem kako mi je mozak zatrpan junk-om jer čitam šta stignem i sve me nešto zanima i samo trpam, ali kao i svaki sistem tako i ljudski mozak ima neke filtere i prioritete, kod mene datumi, imena, brojevi telefona i sl. nemaju neku veliku vrednost pamtim samo suštinu. Potreban je ključ za sve pa i za uspomene.

Moj drugi život je počeo kada sam se umorila od prvog, jer sam ga dugo živela. Srećom kada rodite decu, kroz decu ponovo radite stvari sa velikim uživanjem, koje su vam u nekom trenutku postale dosadne. Deca vam daju šansu za više od dva života.

Kako se osvaja žena?

zena
Odmah da znaš
Osvaja se žena koju bi da voliš,
da je pratiš na njenom krivudavom putu,
da je čekaš kad moraš,
da je juriš kad treba,
da je držiš kad vetar duva,
da je pustiš kad bi da raširi krila,
da je ogrneš rukama kao plaštom,
da je ugreješ svojom vatrom,
da je probudiš svojom strašću,
zato ne pomišljaj da je imaš.
 
Osvaja se žena lako,
Samo joj daj sve što imaš
Daj joj sve što si ikada naučio
Budi ono što samo ti znaš da umeš.
 
Pričaj joj o svemu,
o svojim snovima,
o svojim strastima,
o ljubavi prema rečima, notama, gitari,
sportskim automobilima,
istorijskim likovima,
fantatičnim svetovima i mitskim bićima.
 
Pričaj joj o svojim nestašlucima,
o svojim padovima i
životnim promašajima.
Daj joj svaku mudrost koju si stekao
pa makar bila mala kao zrno graška,
njoj će biti velika i važna.
 
Ti bi samo još jednom da je vidiš,
Daj joj svoju dušu na dlanu sapetu srepnjom
za jedno zrno nade
da ćeš jednog dana da joj mirišeš kožu
i osetiš njenu svilenkastu kosu gde klizi kroz tvoje prste.
 
Nemoj da je zavedeš
obmaneš
poseduješ
 
Veruj mi,
ne želiš da se zaboraviš
niti da pobegneš sa njom,
želiš da je probudiš,
da je uzneseš,
da je sačuvas od zaborava,
da sačuvaš sebe od ništavila,
želiš da je voliš.
 
Zato dok stojiš i gledaš je
ne nalaziš reči,
guše te strahovi,
zeznuto je znam.
 
Ali vredi..
Prokleto mnogo vredi.
Zato se ne može naučiti,
ne može se uvežbati kao sviranje klavira,
ne možeš postati bolji vremenom,
vreme tu ne pomaže,
iskustvo je sasvim precenjeno.
 
Svaki put si opet na početku
Ti i ona
I svaki put bi da je ona ta koju ćeš poslednji put da osvajaš
Pa možda jeste
Zato vredi.
Sva ta muka
Jer kad je nađeš sve postaje lako
A možda i nije ali vredi..

Kad te bivša pozove (Da li me želi nazad?)

Žene su čudne, najgore su voljene iliti obožavane žene. Problem je što žena šta god pričala voli da je muškarac tretira kao princezu ali da ipak bude to neka bitanga. Lepe žene su često sujetne i veruju da mogu da promene svet svojom lepotom ili bar tu jednu bitangu, pa se posle kaju, ali ta pamet je često kratkotrajna.

Kad je žena neraspoložena ona se uvek seti onih muškaraca iz svog života koje je ostavila i zna da uvek može da ih pozove da dobije malo samopuzdanja bar iz činjenice da će osetiti da on i dalje gaji nadu. Kad završi sa tim razgovorom, tako osvežena spremna je u nove pohode. Ne padajte nikad na ženske suze, one su kada se vide obavezno lažne. Prave suze žene ne pokazuju nikome, one se liju u samoći kada niko ne vidi, prava patnja ženska izlazi iz njenog srca. Kada žena plače javno to je za paradu.

Ljubav je kao neka zver, ona je proždrljiva i kad završi sa svojom žrtvom ona ne može da je ostavi tek tako na miru, često se vraća da oglođe kosti. Ali jednom završena ljubav je kao taj kostur, vidi se da je to bila neka grandiozna gazela nekada, ali sad je ostao samo kostur i po neka smrdljiva mrva mesa. Ono što vama sigurno ne treba je trovanje od ovakve hrane. Ljubav je jelo koje se ne podgreva i treba ga jesti samo dok je vruće.