Običan život (sasvim ličan)

nesto o..

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

Advertisements

Srce sa ožiljkom

Uncategorized

... by Ivana A.

Imam na prstu jedan mali ožiljak, koji s vremena na vreme volim da pomazim, volim da osetim to zadebljanje tu uspomenu iz ranog detinjstva. Kao da samim činom podsetim sebe da bol prolazi i da rane zarastaju i da samo mesto postaje jače nego što je bilo.

Oprost, da li mi stvarno praštamo ljudima kada nas povrede, ili praštamo sebi što smo im dozvolili da nas povrede a kada oprostimo sebi, ozdravimo i kad smo zdravi ti ljudi nam ne mogu ništa. Čudno je to sa praštanjem, sudbina uvek nađe način da nam baci prašinu vremena u oči. Ima onih koji veruju da se bolne stvari zaboravljaju i da ih treba samo potisnuti i gurnuti što dublje u orman da dobro istrule, ali kosturi iz ormana nikada ne nestaju. Treba oprostiti, ali ne treba nikada zaboraviti.
Volim Beogradski vetar, jer dodje da oduva ustajo vazduh da očisti misli i provetri. Dođe…

View original post 252 more words

Zemlja za nas

misao dana, poezija

Kiše padaju danima
plače zemlja za nama,
plačemo i mi presahlim suzama 
otvorenog srca i zatrovanog uma

Bila jedna zemlja na brdovitom Balkanu
zemlja seljaka, slobodnog neba i čistih potoka
prezrelih šljiva
što mirisaše na slast,
užarenih devojaka,
mala zemlja
velikih ljudi
Bila je to zemlja samo za nas

Sad samo senke hodaju
preoranim drumovima,
senke odbeglih đaka i neznanih junaka,
senke hodaju sa nama,
prate nas u pohodu neslavnom
daleko,
dalje,
sve dalje od sreće,
dalje od topline,
dalje od crnih slutnji,
i tihog umiranja.

Dok ima nas
ima još nekog
da ode,
kad odemo i mi
biće kraj.

Bila jednom zemlja jedna…
Sanjala je nebeske snove,
od snova i slave ostade
samo korporativna lova.

 

TAJNA ŽENE

poezija

Svako jutro prolaziš ispod mog prozora
savršena u svojoj poslovičnoj užurbanosti
Gledam kako odlučno gaziš zemlju
svojIm laganim koracima
Gledam tvoje hrabro i visoko čelo
na koje pada nestašna šiška
Gledam tvoj struk kako se fino povija u svakom pokretu
i tvoju haljinu kako se mazi sa tvojom nogom
Otisla si.
Više te ne vidim.
Sad više nisi moja
Sada pripadas danu
Ko si ti danas?
Da li si tiha elegantna srna
ili vredna pčelica
ili opasna lavica
Ja ne znam ko si.
Znam ko si noću kada se privijem uz tvoja snažna bedra
i upletem prste u tvoju kosu
Kad zaronim u dubine tvojih crnih očiju
koje kriju tajnu vasine
Znam ko si dok sediš preko puta mene
i smeješ se dok mi pričaš o svom danu
pričaš mi o onoj tajanstvenoj lepoj ženi
koja prolazi svakog jutra ispod mog prozora
I ja opet osećam da si moja
Ti tako topla, nasmejana i bliska
i Ona daleka, neobična, drugačija
A moja.

LAHOR SVEŽINE

poezija

stock-photo-136664977.jpg by  John Wilhelm 

Puno sam govorila,
reči su mi bile odbrana od misli.

Puno sam radila,
rad mi je bio odmor od noćnih razgovora .

Puno sam igrala,
al’ to je bila igra leptira.

Puno sam završila,
puno sam stvorila,
al’ puno i odložila,
puno zaboravila.

Često sam volela pogrešne ljude,
često sam izrekla gorke istine,
često sam osetila teške nepravde,
al’ nisam mrzela,
nisam se svetila.

Ostalo je tako mnogo nedovršenih stvari,
vreme tu nije imalo ulogu,
vreme nema veze sa mnom,
vreme je samo stražar na vratima mojih podruma svesti.

Gledam kroz prostor,
al’ ne gledam u svoje greške
ne gledam naše promašaje.

Gledam ono neuhvatljivo tkivo što postoji samo od sebe
nekako sasvim nevidljivo golim okom,
gledam u nematerijalni prostor u čistoću uma
što zatvara samoću,
gledam u naš pozitiv,
gledam sebe se druge strane ogledala,
pokušavam da napravim otisak svoje podsvesti,
pokušavam da uhvatim svoje želje u paučinu satkanu od snova.

Vrebam taj lahor svežine
u ovoj ustajaloj vodi,
možda baš na njemu opstanem,
možda baš na njemu odletim u daljine
samo meni znane i potrebne,
možda tamo i ostanem,
pa šta bude.

Ruža

poezija

rose

Kraj puta ležala je
jedna umorna ruža mila
lepa je bila,
crvena i zrela
taman je sunce u latice svoje svila
kad ubra je nemarna ruka neka

Na putovanje svoje prvo i jedino
ponela je sve što imala je
velike nade, velike snove
očekvanja
toplinu
veru u ljubav
puno koraka odšetanih obalom reke
puno dodira nežnih i uzdisaja

Na putu leži ruža jedna mila
bačena, zgažena, zaboravljena
neutešna i sama
tek ubrana
a prevarena…

Ne plašim se

poezija, Šapat na jastuku

Igrac, Huan Miro, 1925..jpg

U jednom trenu bih da poletim
na oblaku snežnom i veselom
a već sad želim da pokidam spone
i istisnem želju

Znam taj put
svaka stopa udobno boli
ne plašim se
ne strepim
ali ne želim

Htela bih još jednom
da nestanem u tvom plavom
horizontu

Kako da ti kažem da ne mogu biti
samo toliko malo
pa makar ne bila ništa

Znam moja je greška
ti iskren beše
ali ja slagah
sve je igra
al igru ovu ne želim više

Lažni osmeh i hladna maska
ostadoše za nama

Besni zmaj u utrobi mojoj
Ne zavaravaj se
u vatri nestaje sva ta lepota

Dim se podigao
dan je osvetleo zgarište uma
sad opet vidim
plavetnilo neba
osecam miris
proleća
koje se rađa

Voda života
mutno struji
odnosi umor, sumnju
mrak

Previše mraka
u meni ima
ne otvaraj vrata
krik bola i straha
da ispustiš

Bežim znam da je
čudno
al veruj
tako je bolje

Slika: Huan Miro, Igrač, 1925.

Bezvremena

poezija

100_0644
Krila si se od mojih pitanja,
svaku noć bi tiho odlazila od mene u san
Krila si se od mojih osećanja
duboko dišući na mojim grudima
Krila si pogled u jutarnje magline
koje su virile kroz prozore

Pokušavao sam da kidam krajeve tvojih rečenica i
da ih pretvaram u razgovore koje nisi želela da vodiš
pokušavao sam da te dokučim
crtajući po tvojim grudima krugove beskonačnosti
u nadi da ćemo u njima i ostati

Bila si iluzija
satkana od svilene tajne
na potki od tamnog grubog sukna
Bila si sama sebi dovoljna
jaka, opojna i gorka
Želeo sam te više nego što sam mogao budan da podnesem
imao sam samo komadiće tvoje duše
koje sam noću pokušavao da sastavim i umetnem u tišinu
koja se nabrala između nas

Jednog dana si otišla
nisi se osvrnula da vidiš
da li je iza tebe ostalo nešto važno

Ostao mi je samo otisak tvojih usana
na ispijenoj šofici kafe
dve ulaznice za predstavu
koja se više ne daje
otišla si jednog popodneva,
jedne jeseni,
u jednoj sasvim bezvrednoj godini mog života
i ugasila svu svetlost u meni
i za mene

Pitam se da li bar ponekad
kad jesenje kiše donesu talog prošlosti u tvoj kraj
da li bar tad pomisliš na mene
il bar dok vetar urliče niz hodnike
osetiš moje krike
da li dok kiša udara o tvoje prozore
bar ponekad pomisliš na one jutarnje magline
u koje si bežala
gladna života
sama sebi dovoljna
bezvremena