Običan život (sasvim ličan)

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

Jedan sasvim neobičan dan  

Prema statistici ova prica je najčitanija na mom blogu
🙂

... by Ivana A.

neobican danjpg.jpg

Ustao sam tog dana sa nekim čudnim osećajem da sam nešto važno zaboravio. Ispitavao sam svoju memoriju, šta bi to moglo biti: nisam imao nikakav sastanak, nije bio nikome rođendan, obukao sam čiste gaće, čarape mi nisu bile rasparene. Hm, OK, mislim da tripujem, sve je valjda u redu. U trenutku kada sam kretao napolje da prošetam mog starog dobrog Dragoljuba, jednog ofucanog, mešanca koga sam voleo, teško mi je da priznam ali više od nekih ukućana, zazvonio je telefon.

-Gde si matori?

-Zorane, otkud ti?

Zorana nisam ni video ni čuo čini mi se jedno dve godine, bili smo nerazvojni u vojsci, spasavali smo jedan drugog od samoubistva dosadom, bio je malo psihotičan, ali ektremno zabavan, Pokazao se kao jedan od onih pravih nevernika- prijatelja, koji zovu samo kad im trebaš, ali su tako neodoljivo harizmatični da umeju uvek da te nateraju da se odazoveš. Već sam počeo da se…

View original post 1.574 more words

Ono što ostaje

Promena dolazi neprimetno
Kao kad se jesen podvuče letu ispod skuta
pa krene za hladi jutra i ocrtava prozore maglenom tajnom.
Promena dolazi bez najave,
ponekad je ugledam u nekom umornom danu,
koji nikako da ode,
tek jednog dana stojim sama zagledana u svoje oči
pogled moj,
isti onaj koji me je gledao ispod šiške,
sanjiv i radoznao,
pogled deteta i žene,
pogled bezobzirne mladosti,
vreo i hrabar,
oštar, a opet nevin i čist.
Ništa se ne vidi u tom oku,
ne vide se pređena prostranastva,
ne vidi se pretrpljen bol, niti pognuti hod,
ne vide se izgubljene iluzije, odbačeni snovi,
prevaziđeni strahovi, ismejane slabosti.

Promena je blaga kao miholjsko leto
koje najavljuje oštru zimu.

Često pokusavam da uhvatim te nijanse u hodu,
držanju , načinu na koji se smejem,
al’ više to liči na skupljanje grančica za potpalu
u vetrovito zimsko jutro
Prava promena je kao lava
ključa duboko u meni,
pritiska grudnu kost,
nadolazi kao plima,
osećam je u grlu kao krupan zalogaj loše sažvakane hrane.

Promena je neminovna
često zastrašujuća, ali dobra.

 

Volim kad leto počinje da se skida kao dama posle bala,
svlači sa sebe šminku,
spira znoj i prašinu vrelog zlatnog doba.

Oblačim svoje udobne čarape,
uzumam toplu kafu u ruke zagrevam prste i hladan nos,
udubljujem se u rečenice neke nove knjige.

Volim što mogu da biram da budem onakva kakva sam oduvek i bila
nešto uvek ostaje
nepromenjivo i isto.

Pesma ljubavna

-love-songs-surreal-art -Shawna ErbackShawna Erback – Love song sa Pinterest-a
Htela sam da pišem pesmu ljubavnu
Al’ duša moja teška je a krila su mi lomljiva
Ljubav je moja magija
Moja svetlost i moja vizija
Moj cilj i moj dar
Ljubav je ono od čega sam stvorena
Ljubav i bol
Kao dve strane istoga lica
Htela bih da pišem o tvojim očima
Iz kojih vatra izbija
I o tvojim snažnim rukama koje ko grančicu drže me
A slomit’ je mogu jednim nespretnim pokretom
Htela bih da pišem o svim mojim čulima
koja u horu pevaju noćas dok neka muzika otrovna svira
Htela bih da pesmu ovu ponavljam svaku noć pre spavanja
kako bih pred zoru usnula i dan ne videla
ostala tako zauvek u zagrljaju tvom
Ali ti nemaš ruke dovoljno snažne
nit’ misli dovoljno jasne
nit’ hrabro srce da čuva me
Htela sam da pišem pesmu ljubavnu
Ali o ljubavi ne znam da pišem

Tišina praznine

0b4c9dead43ea2be6c0d703237c936f8--abandoned-buildings-abandoned-places.jpg Černobil (Pinterest)
Ponekad su dani potpuno prazni
suvi kao stari papir
ljubavnog pisma,
ponekad u te prazne dane ne mogu ugurati
sve svoje želje,
kao da ih praznina ne želi,
iznutra praznina, a spolja vrelina.
Vrela je ova noć u kojoj te sanjam
i čekam tvoju odvažnu senku
iz dubine svesti,
vreli su dani zagnojeni od ugriza
prošlih nedovršenih ljubavi.
Često odem do reke
gledam u vodu
u nadi da neću videti samo svoj lelujavi lik
samotan na mostu,
u nadi da će moje nedovršene priče
otploviti negde daleko
u neke krajeve u koje nisam umela da odem.
Pitam se ponekad
da sam nekad davno otišla sa tobom
da li bi postojala ova praznina,
da li bi postojalo nešto između neba i zemlje,
nešto samo moje,
nešto što može da stane na moj dlan
prazan, znojav i vreo,
možda bi stala cela jedna priča između korica ove knjige,
koju nosam sa sobom kao jedino svedočanstvo mog postojanja
poput otiska šake na staklu prozora
u hladno zimsko jutro.
Proćiće i ovaj dan ispunjen samotnom tišinom
gluvi prazan pomalo uplašen dan
doćiće neki drugi
sasvim novi, ispunjen zvucima
igrom, sočnim zalogajima i toplim dodirima
novi dan bez nas
novi dan za mene

Ptice slomljenih krila

Kako smo nekad voleli život
silno,
nezasito,
a lako.
Išli smo brzo, smejali se glasno,
svađali se strasno,
branili smo veru u nešto,
nešto veliko i
samo nama važno.
Svaki dan bio je bitan
jer naša je reč imala težinu
olovne paljbe i topovskih plotuna
naša je reč imala moć
da menja planetu.
Mnogo smo sanjali,
mnogo smo želeli,
nismo više bili deca
bili smo veliki ljudi.
Umeli smo da letimo
jer smo imali krila
satkana od nevinosti, mladosti i lepote.
U stisnutoj šaci držali smo zemlju
tako čvrsto da je od nje ostala samo jedna mala grudva
jedan okamenjen grumen
što liči na zlato,
nikome to nije vredno
nikome drugom
sem eto nama.
Mnogi su otišli
ali su neki i ostali
Sve je isto
ista borba
ista beda
ista nejaka reč i privid slobode
isti ljudi
isti snovi
iste reči koje odjekuju
isprazno hodnicima prošlosti
isti mi
samo slomljenih krila.

Srce sa ožiljkom

... by Ivana A.

Imam na prstu jedan mali ožiljak, koji s vremena na vreme volim da pomazim, volim da osetim to zadebljanje tu uspomenu iz ranog detinjstva. Kao da samim činom podsetim sebe da bol prolazi i da rane zarastaju i da samo mesto postaje jače nego što je bilo.

Oprost, da li mi stvarno praštamo ljudima kada nas povrede, ili praštamo sebi što smo im dozvolili da nas povrede a kada oprostimo sebi, ozdravimo i kad smo zdravi ti ljudi nam ne mogu ništa. Čudno je to sa praštanjem, sudbina uvek nađe način da nam baci prašinu vremena u oči. Ima onih koji veruju da se bolne stvari zaboravljaju i da ih treba samo potisnuti i gurnuti što dublje u orman da dobro istrule, ali kosturi iz ormana nikada ne nestaju. Treba oprostiti, ali ne treba nikada zaboraviti.
Volim Beogradski vetar, jer dodje da oduva ustajo vazduh da očisti misli i provetri. Dođe…

View original post 252 more words

Zemlja za nas

Kiše padaju danima
plače zemlja za nama,
plačemo i mi presahlim suzama 
otvorenog srca i zatrovanog uma

Bila jedna zemlja na brdovitom Balkanu
zemlja seljaka, slobodnog neba i čistih potoka
prezrelih šljiva
što mirisaše na slast,
užarenih devojaka,
mala zemlja
velikih ljudi
Bila je to zemlja samo za nas

Sad samo senke hodaju
preoranim drumovima,
senke odbeglih đaka i neznanih junaka,
senke hodaju sa nama,
prate nas u pohodu neslavnom
daleko,
dalje,
sve dalje od sreće,
dalje od topline,
dalje od crnih slutnji,
i tihog umiranja.

Dok ima nas
ima još nekog
da ode,
kad odemo i mi
biće kraj.

Bila jednom zemlja jedna…
Sanjala je nebeske snove,
od snova i slave ostade
samo korporativna lova.