Featured

Običan život (sasvim ličan)

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

Dugina priča

Danas se mogla videti duga, ko je bio te sreće mogao je da se popne na nju i da se spusti niz njena leđa u beskraj.
Danas je jedan dečak prstima pokušavao da se uhvati za dugin rep,kako mu nikada više ne bi pobegla, al hvatao je samo snoviđenje.

Kako nije mogao da uhvati dugu niti da joj nađe rep odlučio je da je nacrta, sasvim precizno i istinito sa svim njenim bojama i prelivima, al nije uspevao baš da joj pohvata sve boje, neke su se razlile, kao da je plakala, sasvim sigurno zbog kiše, gubila je boje.

Malo pomalo topila se na suncu, dok nije sasvim nestala, iznenada kao što se i pojavila.
Ostala je samo nesavršena želja na papiru i večita glad u snovima.

Pamtite li vi dan kada ste videli dugu?

Između jave i sna

... by Ivana A.

tumblr_n7mjfe3qPW1tx4l8wo1_r1_500

Rođena za bol i patnju
koju utkah u svoju mladost
dok su dani prolazili tupo brojeći mi minute,
drobeći mi snove, kapali su kao vosak po mojim belim mladalačkim grudima
Dan je počinjao grubo
I preterano jasno
Oči sam držala zatvorene pogleda okrenutog ka suncu
Nisam umela da nosim šešir ispod koga bi sakrila svoju nevinost
Bosonoga gazila sam po oštrim stenama 
zagledana u daljinu jureći svoje zmajeve od papira, što ih je vetar promena nosio dalje nego što sam želela i smela ali sam ostajala smela

Često sam bila sama, zagledana u nebo i zvezde
Osećala sam da je to ono što nas spaja
To nebo, taj blještavi sjaj rasut kao mrlja u crnilu svemira
Nisam znala da ne mora tako
Mislila sam da je to sve
Nisam znala da postojiš ti
Negde zagledan u isto to nebo i iste zvezde sanjajući neke sasvim druge snove
Bio si i…

View original post 187 more words

Sreća u jednom zalogaju

Sreća je jednostavno osećanje, koje je trenutno, sreća nije zadovoljstvo životom, sreća je stanje uma. Danas sam srećna, sada ovog trenutka, dok sedim i pišem ovaj tekst i pijuckam kafu i slušam čavrljanje moje dece sam srećna, sutra ne znam da li ću biti, možda se nešto desi pa mi malo pomuti sreću, pa budem tužna ili depresivna, možda me obuzme neko drugo osećanje. Ljudi tako mnogo očekuju od života, misle da je sreća nešto nedostižno, nešto daleko, ili visoko i da je ne mogu dosegnuti lako ali naprotiv sreća je tu odmah ispod naših nogu, i morate hodati jako pažljivo i lagano i saganjati se često da bi je pokupili, ne žurite, kada dovoljno usporite shvatićete šta je sreća.

Srećni ljudi su oni što stižu sve jer nigde ne žure, oni što stalno negde žure i što misle da nikada neće stići ne mogu da budu srećni, jer sreću stalno u svojoj brzini preskoče, zaborave je i odu bez nje.

Život je mnogo jednostavniji kada želimo ono što možemo da dobijemo bilo od sebe ili od drugih. Želeci stvari koje su nam nedostupne ili neostvarive bivamo depresivni. Nije težnja za savršenstvom ono što nas vuče napred naprotiv to kada imamo velike snove i velike želje može da bude jako naporno i iscpljujuće i u krajnjem slučaju da nas ozbiljno poremeti. Pogledate malo svoj život, istresete sva svoja nezadovljstva iz džepova čak i iz onih najdubljih gde guramo one baš bolne uspomene i tako sad prazni razmislimo šta sad sa svim tim. Pa kao kad ispraznite torbu jer više ne znate ni šta ima u njoj, a malo se i bojite da zavučete ruku u nju prvo je lepo istresete pa počnete da prebirate i odvajate, nešto vratiti, nešto bacite a nešto prosto spakujete, to vam trenutno ne treba. Tako je sa zeljama i nezadovljstvima, kada ih lepo razvrstate videćete da su neke zelje prosto glupe i nezrele i ne trebaju vam, neke su daleke i možda ostvarive i mogu da se ostave za kasnije a neke su baš ostvarive možda već sutra, pa krenite od njih. Jedna ostvarena želja je dobar početak za nadolazeću novu godinu. Danas je dobar dan za provetravanje i recikliranje, pravi momenat, sprema se opet sneg, a u snegu se sve nekako vidi, svi nasi tragovi.

Stalno nezadovoljsto i osećaj nedostaka sreće su samo osećanja koja možete pobediti želeći nešto što možete da ostvarite i uživajuci u onome što imate. A ponekad kada više nema sreće ni u čemu što vas okružuje možda je vreme za neki novi početak.

Tako se živi srećan život!

Ona moja…

Bila jednom tuga jedna,
bila je moja i ničija,
hranila se brižljivo odabranim danima,
životnim trenucima i promašajima.
Rasla je u dubinu,
neprimentna na koži i kosi
Videla se u očima,
u hodu i glasu,
za pažiljivo oko.
 
Tek jednog dana samo je ona ostala,
ostale smo same
Ona i Ja.
 
Onda sam joj pobegla.
Sakrila sam je u pesmu,
prelila je kitnjastim rečima,
zagradila i sapela,
da ne stoji u grlu,
da ne kopa po mozgu
da ne krade noć od dana.
 
Davno je bilo to
kad sam je otpevala i
zaboravila.
Puno vremena od tada prošlo je,
nove tuge su dolazile i odlazile,
neke radosti velike i male
okoštavale su sa
mojim zglobovima
al’ samo je jedna ona moja.
 
Juče sam je izvadila nekako nesmotreno
odvila i ponovo oživela,
onu moju,
onu što u svet ne puštam
što držim je samo za sebe,
jer niko je ne voli,
nikome ne treba,
niko ne razume je,
al’ bez nje ja sam kao bez utrobe,
prazna i frivolna,
lažna i površna.
 
Tuga je ta moja sasvim posebna
I samo meni potrebna.

Biću tu (do pola i od pola)

Image may contain: one or more people and people standing

Sakrila sam radost u jednoj lokvi,
tamo smo jednog leta šljapkali u čizmicama,
sećaš li se kako smo se smejali,
dok je blatnjava kiša prskala po nama.

Sakrila sam se u jednoj pesmi,
bila je to moja prva,
mlada i nevina,
napisana rukom na korici sveske.

Sakrila sam svoju mladost u jedno čarobno jutro,
koje sam dočekala bosa na toplom pesku,
gledala rađanje crvenog sunca
okupanog u penušavoj vodi.

Sakrila sam srce ispod deset dušeka
kao zrno graška
i čekala da nađe ga onaj pravi,
da ga oseti kao da u njemu kuca.

Prosula sam zrnevlje po snegu
da nađem se kad nestanem u nekom od svetova
po kojima volim da hodim kad sam sama
i kad mi stvarnost zasmeta,
kad me bole jutra
i doziva nebo među svoja sazvežđa.

Nisam otišla
Samo sam pobegla na kratko
Možda se čini da sam negde napola tvoja
napola ničija
Do pola prisutna
od pola rasuta,
Delimično predana
polovično budna
Možda ću zaboraviti mnogo toga
Možda ćeš morati da mi ponoviš više puta
Možda sam slušala sa pola uva
Možda nikada neću biti sasvim cela
sa tobom u ovom svetu
Možda nikada neću pratiti vesti i dnevne novine
Možda nikada neću biti sigurna koji je danas dan
i da li će sutra padati sneg
Al’ biću uvek, baš uvek uz svaku tvoju bol,
uz svaki tvoj pad
Biću uvek tu kad se smeješ, kad slaviš, kad zeliš
Biću tu
Za tebe

Loše skrojeno odelo

Nekad se čini da je život kao loše skrojeno odelo,
da su nogavice predugačke, pa se stalno saplićem u hodu,
da su rukavi kratki, pa mi svega malo fali,
da su mi ramena sapeta, pa ne mogu da raširim krila.

Nekad se čini da me okovratnici stežu,
da mi se kidaju dugmići
i nestaju negde nepovratno,
a šavovi pucaju izmedju nogu svaki put kad preskočim neki stepenik

Možda je neko birao umesto mene,
a nije umeo da vidi da je moja duša veća i šira ,
Da mi noge još rastu,
Da sam ruke odavno uplela u svoje snove
i sad pokušavam da provučem zatvorene šake kroz zicu
jer ne bih da ispustim neki kamen sreće
pa makar odrala prste.
Ne bih umela da hodam u iznošenim cipelama
Moje stopalo ne staje u tuđe stope.

Ovaj moj život,
Ovo odelo što sama krojim
Možda je malo drapavo, malo neugledno
Loše sašiveno, detinje, naivno
Zakrpljeno i nakrivo
Možda mi džepovi vise
Možda su mi iskrzani krajevi kaputa
Možda sam prerasla svoje haljine
I baletske suknjice
Možda mi nikada nisu dobro ni stajale
Možda sam previše volela crnu
Koja mi je isticala bledilo lica
Možda sam previše volela samoću
Savršeno spokojna u svom hramu knjiga

Možda bih radije da hodam bosa
Ne.. moje noge ne mogu da ozebu
Jer zemlja je topla i meka
Pa šta ako ne volim da nosim kapu
Ne umem da sakrivam uši
Znam da čujem i ono što ne moram,
da vidim previše jasno
Znam da pričam i više nego što treba,
ne umem da ćutim
Al’ samo tako umem da dišem

Ako vam se učini da ne pripadam
Da se ne uklapam
Da strčim ko fleka na zidu
Dobro je.
Ne brinite se
Sve je tada na svome mestu.
Ništa ne žulja
Ništa ne steže
Ništa nije previše, nit’ premalo
Sve je taman kako treba.

Moja odbrana

reči su varka i obmana
reči su moja odbrana
moja duša ko staklo lomljiva,
što sija iz mraka gorskog kristala
od snova je istkana

sirmioni-r-53.jpg

cvetaju makovi crveni u mojoj postelji
moja koža na poljupce tvoje miriše
drži me črsto da ne pobegnem
ne daj da nestanem
u mraku samoće

kad sam sa tobom
u boga verujem,
vazduh miriše na jorgovan
iz dvorišta moje bake,
kada sam sa tobom
vreme curi
kao mleko niz grudi majke,
ja hranu ne trebam
jer gladna sam poljubaca tvojih,
ja vodu ne tražim
jer žedna sam tela tvog,
umrla bih noćas
kad bih znala da vatru ovu
prolećna kiša ugasiće