Običan život (sasvim ličan)

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

Advertisements

Tišina praznine

0b4c9dead43ea2be6c0d703237c936f8--abandoned-buildings-abandoned-places.jpg Černobil (Pinterest)
Ponekad su dani potpuno prazni
suvi kao stari papir
ljubavnog pisma,
ponekad u te prazne dane ne mogu ugurati
sve svoje želje,
kao da ih praznina ne želi,
iznutra praznina, a spolja vrelina.
Vrela je ova noć u kojoj te sanjam
i čekam tvoju odvažnu senku
iz dubine svesti,
vreli su dani zagnojeni od ugriza
prošlih nedovršenih ljubavi.
Često odem do reke
gledam u vodu
u nadi da neću videti samo svoj lelujavi lik
samotan na mostu,
u nadi da će moje nedovršene priče
otploviti negde daleko
u neke krajeve u koje nisam umela da odem.
Pitam se ponekad
da sam nekad davno otišla sa tobom
da li bi postojala ova praznina,
da li bi postojalo nešto između neba i zemlje,
nešto samo moje,
nešto što može da stane na moj dlan
prazan, znojav i vreo,
možda bi stala cela jedna priča između korica ove knjige,
koju nosam sa sobom kao jedino svedočanstvo mog postojanja
poput otiska šake na staklu prozora
u hladno zimsko jutro.
Proćiće i ovaj dan ispunjen samotnom tišinom
gluvi prazan pomalo uplašen dan
doćiće neki drugi
sasvim novi, ispunjen zvucima
igrom, sočnim zalogajima i toplim dodirima
novi dan bez nas
novi dan za mene

Ptice slomljenih krila

Kako smo nekad voleli život
silno,
nezasito,
a lako.
Išli smo brzo, smejali se glasno,
svađali se strasno,
branili smo veru u nešto,
nešto veliko i
samo nama važno.
Svaki dan bio je bitan
jer naša je reč imala težinu
olovne paljbe i topovskih plotuna
naša je reč imala moć
da menja planetu.
Mnogo smo sanjali,
mnogo smo želeli,
nismo više bili deca
bili smo veliki ljudi.
Umeli smo da letimo
jer smo imali krila
satkana od nevinosti, mladosti i lepote.
U stisnutoj šaci držali smo zemlju
tako čvrsto da je od nje ostala samo jedna mala grudva
jedan okamenjen grumen
što liči na zlato,
nikome to nije vredno
nikome drugom
sem eto nama.
Mnogi su otišli
ali su neki i ostali
Sve je isto
ista borba
ista beda
ista nejaka reč i privid slobode
isti ljudi
isti snovi
iste reči koje odjekuju
isprazno hodnicima prošlosti
isti mi
samo slomljenih krila.

Srce sa ožiljkom

... by Ivana A.

Imam na prstu jedan mali ožiljak, koji s vremena na vreme volim da pomazim, volim da osetim to zadebljanje tu uspomenu iz ranog detinjstva. Kao da samim činom podsetim sebe da bol prolazi i da rane zarastaju i da samo mesto postaje jače nego što je bilo.

Oprost, da li mi stvarno praštamo ljudima kada nas povrede, ili praštamo sebi što smo im dozvolili da nas povrede a kada oprostimo sebi, ozdravimo i kad smo zdravi ti ljudi nam ne mogu ništa. Čudno je to sa praštanjem, sudbina uvek nađe način da nam baci prašinu vremena u oči. Ima onih koji veruju da se bolne stvari zaboravljaju i da ih treba samo potisnuti i gurnuti što dublje u orman da dobro istrule, ali kosturi iz ormana nikada ne nestaju. Treba oprostiti, ali ne treba nikada zaboraviti.
Volim Beogradski vetar, jer dodje da oduva ustajo vazduh da očisti misli i provetri. Dođe…

View original post 252 more words

Zemlja za nas

Kiše padaju danima
plače zemlja za nama,
plačemo i mi presahlim suzama 
otvorenog srca i zatrovanog uma

Bila jedna zemlja na brdovitom Balkanu
zemlja seljaka, slobodnog neba i čistih potoka
prezrelih šljiva
što mirisaše na slast,
užarenih devojaka,
mala zemlja
velikih ljudi
Bila je to zemlja samo za nas

Sad samo senke hodaju
preoranim drumovima,
senke odbeglih đaka i neznanih junaka,
senke hodaju sa nama,
prate nas u pohodu neslavnom
daleko,
dalje,
sve dalje od sreće,
dalje od topline,
dalje od crnih slutnji,
i tihog umiranja.

Dok ima nas
ima još nekog
da ode,
kad odemo i mi
biće kraj.

Bila jednom zemlja jedna…
Sanjala je nebeske snove,
od snova i slave ostade
samo korporativna lova.

 

TAJNA ŽENE

Svako jutro prolaziš ispod mog prozora
savršena u svojoj poslovičnoj užurbanosti
Gledam kako odlučno gaziš zemlju
svojIm laganim koracima
Gledam tvoje hrabro i visoko čelo
na koje pada nestašna šiška
Gledam tvoj struk kako se fino povija u svakom pokretu
i tvoju haljinu kako se mazi sa tvojom nogom
Otisla si.
Više te ne vidim.
Sad više nisi moja
Sada pripadas danu
Ko si ti danas?
Da li si tiha elegantna srna
ili vredna pčelica
ili opasna lavica
Ja ne znam ko si.
Znam ko si noću kada se privijem uz tvoja snažna bedra
i upletem prste u tvoju kosu
Kad zaronim u dubine tvojih crnih očiju
koje kriju tajnu vasine
Znam ko si dok sediš preko puta mene
i smeješ se dok mi pričaš o svom danu
pričaš mi o onoj tajanstvenoj lepoj ženi
koja prolazi svakog jutra ispod mog prozora
I ja opet osećam da si moja
Ti tako topla, nasmejana i bliska
i Ona daleka, neobična, drugačija
A moja.

LAHOR SVEŽINE

stock-photo-136664977.jpg by  John Wilhelm 

Puno sam govorila,
reči su mi bile odbrana od misli.

Puno sam radila,
rad mi je bio odmor od noćnih razgovora .

Puno sam igrala,
al’ to je bila igra leptira.

Puno sam završila,
puno sam stvorila,
al’ puno i odložila,
puno zaboravila.

Često sam volela pogrešne ljude,
često sam izrekla gorke istine,
često sam osetila teške nepravde,
al’ nisam mrzela,
nisam se svetila.

Ostalo je tako mnogo nedovršenih stvari,
vreme tu nije imalo ulogu,
vreme nema veze sa mnom,
vreme je samo stražar na vratima mojih podruma svesti.

Gledam kroz prostor,
al’ ne gledam u svoje greške
ne gledam naše promašaje.

Gledam ono neuhvatljivo tkivo što postoji samo od sebe
nekako sasvim nevidljivo golim okom,
gledam u nematerijalni prostor u čistoću uma
što zatvara samoću,
gledam u naš pozitiv,
gledam sebe se druge strane ogledala,
pokušavam da napravim otisak svoje podsvesti,
pokušavam da uhvatim svoje želje u paučinu satkanu od snova.

Vrebam taj lahor svežine
u ovoj ustajaloj vodi,
možda baš na njemu opstanem,
možda baš na njemu odletim u daljine
samo meni znane i potrebne,
možda tamo i ostanem,
pa šta bude.