Običan život (sasvim ličan)

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

Na raskrsnici

... by Ivana A.

Šta smo mi mogli jedno
drugom da damo
na raskrsnici smo se sreli naših zivota
čekajući vozove, koji odvode u nepoznatom pravcu
ljubav naša poput leptira
lep i kratak život je imala
živeli smo u trenu, koji ne može nikada da prođe
zaustavljeno vreme u vakumu sreće
beli oblaci plaču za nama
Svaki dan ponavljam kao mantru
ja spavam na javi
ja hodam po mesecu
jedem hleb gorak od suza
pišem pesme
i čitam pisma tvoja
smejem se vetru
jer straha nemam
smejem se svetu
jer razuma nema
smejem se sebi
jer izbora nemam
gledam ruke svoje
ne znam šta bi sa njima
cipele prašnjave
još mnogo dana hodati moraju
znam doći ce nove ljubavi
i svaka velika biće
ko detinja sreća
i svaka će boleti
jer život nastao iz uživanja
rađa se u bolu

View original post

Oblak, suze i duga

Jednom sam prošao ispod oblaka punog suza tvojih
osetio sam svu tugu sveta,
strah, samoću, besciljnost života.

Jednom sam prošao ispod duge
osetio sve njene boje,
boje zemlje i neba i tvog bića.

Jednom sam prošao ispod mosta
što spaja razdvojene svetove,
svaki korak težak je bio
ko da nosi veliko kamenje prošlosti i okasnele mudrosti.

Možda sam otišao predaleko u priči našoj
pa nisam umeo da se vratim na njen početak,
lutao sam kroz nedovršene razgovore i
potrošene emocije
Jednog dana ugledao sam vrata i pomislio:

  • Vreme je za novo putovanje.
    Prešao sam prag doma
    i od tada samo pratim onaj oblak pun suza
    u nadi da ce izaći sunce i
    da ću ponovo pronaći sve one boje,
    što sam pogubio usput putujući sam.

Nisam znao tada
da boje postoje samo dok sanjas i stvaraš
dok voliš.

Moje boje izbledele su na prašnjavom drumu
čekajući novu ljubav, novu sreću
ja sam ostao sasvim sam.

Samoća samo jednu boju ima,
sivu maglinu svakodnevnog postojanja
u kojoj vreme ne teče,
u kojoj sve stoji kao smrdljiva bara.

Sećam se da sam jednom prošao ispod duge
osetio svetlost u sebi
ta svetlost bila si ti,
ja to tada nisam znao.

Nalik njoj

Pinterest

Tražio sam ženu sličnu njoj
U pokretima ruku kojima kao da odmahuje životu:
Čekace me, ne žurim nigde
Sad sam tu, sad je važno

Tražio sam je u hodu što odzvanja
mokrim asvaltom,
ljulja grane i zanosi
Svaki drugi bio je topot divljih konja
Samo njen ličio je na jesenju kišu
melanholičan, milozvučan poput pesme morske sirene
vukao me ka njoj

Tražio sam smeh sličan njenom
koji budi ptice usnule na grani
Tražio reči koje uzneseno polove ka nebu
Tražio usne koje ljube meko i toplo
Tražio sam dah na koži što miriše na vino i med

Prošle su godine
Prolazile su žene razne oko mene
Svaka je imala nešto
Jednu mrvu,
Jedan ton
Ten, hod, obrvu
Al’ nijedna nije bila nalaik njoj

Možda spava – Vladislav Petković Dis

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Kad se dogodi pesma

Ti si prva jutarnja kafa što se pije svim čulima,
Ti si prvi dim cigarete,
uvučem li te nikada više neću biti ista
Ti si prvi sneg u decembru,
radost i smeh,
što se topi na blatnjavom drumu
Ti se jaka letnja kiša, koja odnosi žegu,
pa danima posle gledam velike bare u kojima se preliva duga

Nedostaješ
Danas
Sutra
Godinama

Nedostaješ mojim dlanovima
Nedostaješ očima
Nedostaješ u šumovima, lakim notama
Nedostaješ kao ukus mojim zalogajima
Kao eho mom glasu
Kao vidik u mom pogledu
Kao muzika mom telu

Prolaze dani,
Meseci,
Godine

Navikla sam um da peva dok zora sviće
Navikla sam oči da se smeju prolaznicima
Navikla sam ruke da hvataju svice
Navikla sam se da zivim bez tebe

Al’ ljubav nije navika.

Veličanstvena pesma

Tiho, nežno
kao leptir
koračam kroz bolna sećanja
Ne želim da budim bol, samo ljubav
negde zavučenu u uglovima prošlosti
razmazanu po slikama kao ruž posle poljupca
Prilazim stvarima,
dodirujem prstima naše dodire
Uzimam hranu
kao što smo mi uzimali život
slasno i odvažno.

Današnji dan je počeo sapeto,
Prolaznost vremena me udara kao vetar u krošnje drveća,
šuste mi misli,
Kradem trenutke sadašnjosti
da u njima oživim sreću onih dana
u kojima smo se smejali od ranog jutra
sopstvenim bosim nogama
Kad zatvorim oči još uvek vidim sebe gde vozim beskonačne krugove
na bajsu oko zgrade,
šapucem vetru svoje velike snove,
mrzim svoje blesave mlade godine
jer samo mi par njih fali da budem sama i svoja.

Danas me neka tuga obuzima
sve moje godine sakupljene
ne mogu mi vratiti snove,
Ne mogu da verujem da ćemo ikada biti
opet sami i svoji
Nedodirljivi, veličanstveni i jedinstveni,
Slobodni.

Sekund za tebe

Pogledaj svoje lice dok sanja,
pronadji dete koje si bila,
Pogledaj u snove svoje,
pronadji sebe kakva bi bila da si raširila krila
Pogledaj lik svoj u ogledalu lažnom
videćeš ono što drugi vide
Malo Nas u danu jednom ima
te sekund ovaj bitan je postao
da seti nas ko smo i dokle došli smo
Zaboraviti nemoj
Seti se sebe sekund jedan
u danu ludom
da na putu svoja ostaneš dugom