Običan život (sasvim ličan)

 

 

Uverenja su čiste misli o svetu koji nas okružuje, naše viđenje sveta, ljudi, događaja i života. Uverenja su duboko utemeljena u naš sistem vrednosti i teško je promeniti nečija uverenja, a što bi i pokušavali. Uverenja su bitna ali onoliko koliko je i etika, estetika i empatija. Možda niko ne može naša uverenja promeniti, ali možemo ih mi sami menjati jer čovek se rađa bez uverenja, on ih stiče vremenom, i treba se truditi da naša uverenja budu u skladu sa gore navedenim pojmovima i vrednostima.
Moje uverenje: Novac uvek dođe kada ti zatreba, zato novac treba trošiti na lepe dobre stvari da ne bi stalno trebao za ne daj bože. Ljubav dođe kada joj je vreme, ne vredi je juriti jer i kada mislimo da smo je uhvatili ona nestane kao mehur od sapunice. Dobri ljudi se lako prepoznaju i kada ih nađete ne dajte im da odu tako lako. U životu ništa nije antička tragedija, zato ne treba život provesti čekajući Godoa, već dan po dan, svaki može biti dobar. Definicija uspeha nije za svakoga ista tako da ne sudite o ljudima na osnovu novca ili slave, jer će i oni vas osuđivati zbog istih tih stvari. Moje uverenje je takođe da smo svi mi različiti, ali da zaslužujemo da imamo mogućnost da postignemo maksimum, koji možemo u skladu sa svojom inteligencijom, trudom i talentom. Takođe moje duboko uverenje je da niko ne zaslužuje da živi gladan, da svako ima pravo na „normalan život“, na lečenje, obrazovanje i porodicu. Moje uverenje je da svako ima pravo na greške, ali niko nema prava da nasilno uzima drugima bilo sta po najmanje život. Uverenja su suštinska i treba da su bez predrasuda i presedana, ali su takođe i vrlo lična i emotivna i slično doživljaju sreće za svakoga od nas sasvim drugačija, a opet važna.
Beskućnik, koji nema krov nad glavnom ni mogucnost da zaradi, sreću vidi u toploj čorbi, koju dobije u svratištu i toplim cipelama, koje su mu dovoljno taman da ne žuljaju i ne spadaju s nogu. Bolestan sreću vidi u ozdravljenju, pa makar i malom pomaku ka ozdravljenju, novac ga interesuje samo onoliko koliko mu treba da preživi, ako mu treba za lečenje 100,000 evra iako je to mnogo para za gotovo sve nas njemu je 50,000 evra malo jer je nedostatak one druge polovine nedostatak, koji ga sprečava da preživi. U logoru ljudi su sreću videli kada ih u redu, dok onako bolešnjivi, neuhranjeni, prljavi stoje i čekaju da ih odvedu u gasnu komoru tog dana niko ne izabere, njihova sreća je bila u tome da budu što manje upadljivi. Umetnik sreću vidi u tome da ga neko prepozna, da reflektor nekako padne na njega i da zasija i njegova zvezda i bio siromah ili bogat nedostatak te pažnje će ga uvek unesrećavati. Čovek koji želi dete, a ne može ga imati (kad kažem čovek uvek mislim i na žene i na muškarce) sreću vidi u mogućnosti da ovog puta lečenje, veštačka oplodnja uspe. Imati porodicu, imati krov nad glavnom, posao koji voliš i koji ti donosi dovoljno sredstava za jedan običan mali život većinu ljudi čini srećnim, tražiti preko toga nešto je stvar kušanja đavola, tu sad leži pitanje da li smo materijalisti ili umemo da cenimo život i da li možemo biti srećni sa tim običnim životom, ali običan život nije za svakoga isti.

VOLEO SAM JEDNU VANJU

tumblr_n7mjfe3qPW1tx4l8wo1_r1_500

Poznavao sam jednu Vanju
Imala je oči crne kao gorsko jezero okupano suncem,
ruke tanke, bele,
nemirne poput kose na vetru

Imala je neku tajnu u očima,
U načinu na koji hoda i zastajkuje
Osluškuje svet oko sebe
tražeći neke skrivena puteve
Gledala je kao da gleda kroz prozor
direktno u svet bez granica
daleko iznad nas

Poznavao sam je
Iako je nikada stvarno nisam upoznao.
Gledao sam je često kako prolazi svojim odvažnim korakom
Slušao sam njene duge monologe o samo njoj važnim temama
Slušao sam je otvorenih usta,
sav važan, trudeći se da ne ispadnem glup i neuk,
ponekad bi ubacio neku šalu
Tek da čujem kako se smeje

Ah, kako je samo umela da se smeje
nekako glasno i nežno istovremeno
Vazduh je treperio od tog smeha
Kao kad gudalo krene da struže po struni neke stare violine
Opojno, tužno i mistično

Dugo sam ležao noću, posmatrao
kako se ulična svetiljka igra sa mesecom
prisećao se nekih njenih pokreta i rečenica
smišljao razloge da joj sutradan priđem
makar da osetim miris njene kože

Nikada nisam uspeo da je upoznam
Al sam naučio da je volim
Nekako spontano
Kao što se voli dom ili muzika
Kao što se voli hrana
Voleo sam je.
Znam da jesam,
Iako ćeš ti reći da to nije bila ljubav,
za mene je ona bila sve

Voleo sam jednu Vanju
Nekada davno
A možda je i sad volim ponekad
u noćima kad svetlost svetiljke zapleše sa mesecom
Ispod mog prozora
uz zvuke stare violine,
koja tužno podseća na nju

…Ivana A.

Prvi čin – Kralj pada

kolos

Kako život sad izgleda drugačije
kada ga gledamo kroz prozor
koji smemo samo da odškrinemo
i pustimo zrak sunca da padne na naš
izbrazdan dlan.

Kako zivot deluje značajnije kada
stojimo u mestu
i pitamo se da li naš put ima pravac i cilj,
kako nam svet deluje sablasno dalek i lažan,
a taj naš mali život nekako snažan i važan.

Zašto je čovek dosledan samo u sopstvenom uništenju?
Kad ničeg više nema što ga može opčiniti
kad se svetlost pretvori u tamu,
a lepota nestane u ljudskom smradu
tek tad strah od smrti
odmrzne uspalu dušu
i pokrene želju
i pokene snagu.

Čovek je samo tragičan pion
u velikoj igri planete,
Veliki Kralj pada
od malog gada.

Pogled u dvorište

Naviru mi reči koje sam već izgovorila
Naviru mi slike koje sam već doživela
Pogled mi je bled i iskorišćen
Tražim neki novi zvuk u svim odslušanim tonovima
Tražim neki novi stih u otpevanim strofama
Sama sam sobom,
Sama sa tobom,
Zaglavljena negde između redova
Zaglavljena negde u nekom crnilu vremena.
 
Otvaram prozor
Neko prohladno jutro
osećam brezinu koru pod prstima
Svež miris ljiljana
miris opranog veša što vijori se na vetru
Sanjivi pogled
Ranjivi pokret
Sreća cvrkuće u pozadini
Da li je to dobar znak,
neki znak za nas?

Bila je jesen

Bila je jesen,
lišće je šuštalo pod našim koracima
u harmoniji sa vetrom,
koji je zviždao neku setnu melodiju
kada si plakao na mojim grudima
molio me da ti oprostim sebičnost i strah,
ne ostavim te samog u ovom mračnom i hladnom svetu
gde svi nesto čekaju i svi nešto traže od nas.
Bila sam ohola, sama sebi dovoljna
Ljubav je bila samo zabava.

Bila je jesen mirisalo je kestenje dok smo koračali,
neka violina je svirala u pozadini
dok je žena dubokog glasa pevala
samo nama:
da živimo kao što volimo
da volimo kao što želimo
da želimo kao da se molimo
za svoj spas

Jesen
Svaka jesen je posle bila kriva,
za moja otpala krila,
za moju slomljenu volju,
za moju plavetnu boju,
za moju hladnu samoću,
za moju gorku reč.

Jesen
Opet je jesen u meni,
ogoljena stojim u svoj svojoj boli,
prelivam se prezirom i stidom,
utapam se sećanjima na nas,
gorim u paklu sujetne klinke,
što nije znala minute da broji
u noći koja se sliva ko med od ponoći
dok samoća kaplje kap po kap

Jedan sasvim neobičan dan  

Prema statistici ova prica je najčitanija na mom blogu
🙂

... by Ivana A.

neobican danjpg.jpg

Ustao sam tog dana sa nekim čudnim osećajem da sam nešto važno zaboravio. Ispitavao sam svoju memoriju, šta bi to moglo biti: nisam imao nikakav sastanak, nije bio nikome rođendan, obukao sam čiste gaće, čarape mi nisu bile rasparene. Hm, OK, mislim da tripujem, sve je valjda u redu. U trenutku kada sam kretao napolje da prošetam mog starog dobrog Dragoljuba, jednog ofucanog, mešanca koga sam voleo, teško mi je da priznam ali više od nekih ukućana, zazvonio je telefon.

-Gde si matori?

-Zorane, otkud ti?

Zorana nisam ni video ni čuo čini mi se jedno dve godine, bili smo nerazvojni u vojsci, spasavali smo jedan drugog od samoubistva dosadom, bio je malo psihotičan, ali ektremno zabavan, Pokazao se kao jedan od onih pravih nevernika- prijatelja, koji zovu samo kad im trebaš, ali su tako neodoljivo harizmatični da umeju uvek da te nateraju da se odazoveš. Već sam počeo da se…

View original post 1.574 more words

Ono što ostaje

Promena dolazi neprimetno
Kao kad se jesen podvuče letu ispod skuta
pa krene za hladi jutra i ocrtava prozore maglenom tajnom.
Promena dolazi bez najave,
ponekad je ugledam u nekom umornom danu,
koji nikako da ode,
tek jednog dana stojim sama zagledana u svoje oči
pogled moj,
isti onaj koji me je gledao ispod šiške,
sanjiv i radoznao,
pogled deteta i žene,
pogled bezobzirne mladosti,
vreo i hrabar,
oštar, a opet nevin i čist.
Ništa se ne vidi u tom oku,
ne vide se pređena prostranastva,
ne vidi se pretrpljen bol, niti pognuti hod,
ne vide se izgubljene iluzije, odbačeni snovi,
prevaziđeni strahovi, ismejane slabosti.

Promena je blaga kao miholjsko leto
koje najavljuje oštru zimu.

Često pokusavam da uhvatim te nijanse u hodu,
držanju , načinu na koji se smejem,
al’ više to liči na skupljanje grančica za potpalu
u vetrovito zimsko jutro
Prava promena je kao lava
ključa duboko u meni,
pritiska grudnu kost,
nadolazi kao plima,
osećam je u grlu kao krupan zalogaj loše sažvakane hrane.

Promena je neminovna
često zastrašujuća, ali dobra.

 

Volim kad leto počinje da se skida kao dama posle bala,
svlači sa sebe šminku,
spira znoj i prašinu vrelog zlatnog doba.

Oblačim svoje udobne čarape,
uzumam toplu kafu u ruke zagrevam prste i hladan nos,
udubljujem se u rečenice neke nove knjige.

Volim što mogu da biram da budem onakva kakva sam oduvek i bila
nešto uvek ostaje
nepromenjivo i isto.

Pesma ljubavna

-love-songs-surreal-art -Shawna ErbackShawna Erback – Love song sa Pinterest-a
Htela sam da pišem pesmu ljubavnu
Al’ duša moja teška je a krila su mi lomljiva
Ljubav je moja magija
Moja svetlost i moja vizija
Moj cilj i moj dar
Ljubav je ono od čega sam stvorena
Ljubav i bol
Kao dve strane istoga lica
Htela bih da pišem o tvojim očima
Iz kojih vatra izbija
I o tvojim snažnim rukama koje ko grančicu drže me
A slomit’ je mogu jednim nespretnim pokretom
Htela bih da pišem o svim mojim čulima
koja u horu pevaju noćas dok neka muzika otrovna svira
Htela bih da pesmu ovu ponavljam svaku noć pre spavanja
kako bih pred zoru usnula i dan ne videla
ostala tako zauvek u zagrljaju tvom
Ali ti nemaš ruke dovoljno snažne
nit’ misli dovoljno jasne
nit’ hrabro srce da čuva me
Htela sam da pišem pesmu ljubavnu
Ali o ljubavi ne znam da pišem